Ženski pokret

једино y раду којим ce одржава једна велика природна целина. Има само један пут који води срећи, a то je радити онај рад који нам je природа одредила да радимо. Ако ce феминизам схвати као тежња жена да и својим духовним животом живе a не само телесним, тежња да испуне свој природан циљ живота, да живе за једну велику целину, a не само за једног човека, Коштана би ce с правом могла сматрати, као једна представница феминизма. Феминисткиња je била и њена мати Салче та стара вештер, као што je њен муж назива, која je више волела да ce игра са Коштаном и да je учи да пева, него да дува y мехове и да прави клинце. Као сви они, који ce и сувише рано појаве са новим идејама и новим начином осећања, тако je и Коштана морала, да положи оружје и да ce уда. „Ће ce венчаш“, каже јој Митко „ће ти свирив свирке, и песне ћe ти појев, ћe ти ce сви и радујев, младожења ћe ти ce радује, ћe те целива, a ти ћеш плачеш! И прва ноћ плакање; и друга ноћ плакање: цел век плакање... И од работу ће ти руке испуцав ; лице ћe ти поцрни, очи ће ти ce исушив... ћe просиш, па ћe ce раниш !... Срце ћe ти ce искида.... То je! Ја ли га не знам што иде? Иде, Коштан, јесењ, дом, кућа, брат мој, студ, м’гла, гробје..." Коштана ce жалосно свршава. Нежније и осетљивије душе тешко ће ce моћи уздржати, да ce не заплачу кад Коштану отимају од матере, или кад она преклиње Митка да je спасе. Па ипак, кад ce мало боље размисли, Коштани ce није никаква велика несрећа десила, она ce само удала. Зар су y Врању удаје тако тужне, да девојкама мора срце од жалости да препукне, кад својој новој кући одлазе? „Ни једна није била срећна,“ каже г. Бора Станковић y „Нечистој крви“. „Ни једна да je полазила за драго. Готово све су овако као Софка плакале, јадале ce, рониле сузе... Али која вајда!“ Изгледа да je y тим крајевима једна испрошена девојка заиста сасвим „свршена," као што их и данас y Битољу називају. Мора ли баш увек то тако да буде? Зар нема никаквог начина да ce песма и кућа измире? Зар брак не сме никаквог вишег, општијег циља имати него да ce „животиња нахрани и лутка одене“. Зар y породици не сме бити никаквог духовног живота ? Зар ce са сваком удајом мора y жени душа да убије ? Зар кућа мора за њу увек да значи духовну празнину и гроб њених идеала? Зар за њу сваки муж мора да буде Асан ?

Правда Ристић

5 и 6

Кошт a н a

261