Ženski pokret

Као удове готово се никада не преудају. И у давнини и данас Српкиња је више мајка но супруга и готово увек жртвоваће мужа деци, а ретко децу мужу. Кад остану удовице, а деца су им мала, остају уз њих, да их подигну. После одлазе у манастире, задужбине своје или предака им. Врло често, још за живота мужевља, наше краљице и кнегиње одлазе у манастир, да проведу старост у молитви Богу. Оволико о нашим женама из историје. Међутим наша народна поезија, која је врло лепа и врло богата, оцртава много одређеније, не мали број српских жена. Најлепша међу њима и најтрагичнија је мајка Југовића. Супруга једног старог велможе српског и мајка девет младих хероја, девет Југовића. Њезина кћи је Царица Милица, супруга Цара Лазара, који пада у Косовској битци. Стара је испратила у бој све своје: мужа, девет синова и зетове. Остала је у своме дворцу с девет својих снаха. С бојног поља нема вести. Она предосећа несрећу. Моли Бога топлом молитвом да јој подари очи соколове и крила лабудова, те да одлети на Косово Поље равно. Бог јој услишује молитву и стара лети Косову. Тамо наилази мртве старог Југа свога и свих девет Југовића. Више њих девет бојних копља и на њима девет соколова, а крај њих девет добрих коња и девет љутих лава. Кад је угледаше соколи закликташе, коњи завришташе, а лавови залајаше. Стара је стегла срце и не пушта сузе. Узима соколе, коње и лавове деце своје и одлази своме тужном двору. Из далека су је снахе угледале и у сусрет ишетале. Виде своју несрећу и девет удовица закукаше, девет сиротица заплакаше, а девет коња завришташе, девет лава залајаше, девет соколова закликташе. Стара и даље ћути и не пушта сузе. Око поноћи поче рзати коњ зеленко сина јој Дамјана. Стара зове љубу Дамјанову и пита је зашто рже Дамјанов зеленко, је ли гладан пшенице белице или жедан воде са Звечана? А снаха јој, љуба Дамњанова, одговара: нит’ је жедан, нити гладан, већ гa је Дамјан научио до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи друмом путовати, те он жали свога господара, што гa није на себи донео. Стара ћути и не пушта сузе. Сутра дан лете двору два врана гаврана. Крила су им сва у крви, а кљунови белом пеном покривени. Они носе Једну руку на којој је бурма позлаћена и бацају је у крило старе Југовића. Стара узима руку, гледа је, окреће и преврће, па зове љубу Дамњанову. Пита је би ли могла познати чија је то рука?

416

Женски Покрет