Ženski pokret
убеди Тодора, поведи Меркурија и Прокопија, не остави ни четрдесет севастијских мученика; у њиховом мучењу војују драга деца твоја “ и тако даље. Овим ове похвале везене у Љубостињи златом на свили као покров кнезу мученику, извезла је ова средњевековна уметница наша и дипломата, и „кратку али топлу“ молитву Христу на завеси Хилендарској. Књегиња Милица, кћи јој Оливера султанија Мара и деспотица Јефимија, највише су учиниле својом интелигенцијом, мудрошћу, одлучношћу и пожртвованошћу да се деспот Стефан и његова држава одрже под Турцима после косовске битке. Та помоћ му је била од њих и у односу према српској властели и другим претендентима на српски престо, а имао је и од других сестара. Н. пр. од Јеле прве жене Ђурђа Страцимировића, господара Зете, а по смрти овога жене босанскога господара Сандаља Хранића, која овом другом везом чини услуге и брату и сину, односно доводи растурене и готово завађене државице или у савез или их спаја. У опште, кнез Лазар прво а син му Стефан после, имају много да захвале својим кћерима, одн. сестрама, и њиховом утицају који су вршиле својом интелигенцијом а не лепотом (а биле су и врло лепе) што су се успели одржати као први међ другима у оно тешко и ружно време безобзирних међусобних борби српске властеле. Но са њима није свршен преглед. Имамо још једну жену дипломату у царици Мари, жени султана Мурата 11. а кћери последњег деспота српског. И она је као Миличина кћи морала за Турчина поћи. Помагала је са тог положаја свој народ где год је могла. Интервенисала је у корист његову на турском двору, помагала је и Дубровчанима, са којима је стајала у преписци до смрти. Њеним посредством дошло је до сегединског мира у угарско-турском рату 1444. год. Деспот, отац њен, доби тада натраг своје земље и вратише му ослепљене синове. Под њеним утицајем бива скидање и намештање патријарха у Цариграду. За Мару жену Вука Бранковића знамо, да се је потписивала на разним потврдама одмах за Вуком, а после његове смрти прва на писмима Дубровчанима, У Босни се у то време при уговорним повељама и жене заклињу, али кад је Сандаљ тражио од Дубровчана год. 1405. да се и њихове жене, патрицијке, заклињу, одбију то Дубровчани с мотивацијом, да њихове жене нису „баронесе ни књегиње земаљске".
4
О нашој жени
145