Ženski pokret
ЕВАДНА
Одмах по повратку кући, узимала је да чита оне које су јој биле најомиљеније али их је убрзо враћала на место и замењивала књигама у којима је место хранљивих чињеница, говорила нездрава машта, место разума и здравог суђења, слик и стих, место осећаја сентименталност, у толикој се мери њен јак, природан и озбиљан ум био покварио у атмосфери Лондонских салона. Разуме се ово је само било једно привремено душевно расположење и да је сада имала крај себе кога, који би јој преписао лек за јачање ума, она би могла одмах бити спашена. Али у недостатку тога, она се једно време служила искључиво средствима, која су је само дражила и све више разнежавала али је нису хранила: приче од којих устрепте све жице чулних емоција и од којих се истовремено умртвљавају све више способности које тако рећи, сишу крв и бацају своју жртву у фаталне сањарије, све пак систематски троше животну снагу једне душе и тиме јој припремају неминовну пропаст. Али срећом Евадна им је умакла без трајних последица и повреда јер међ многим стварима које су биле сувише слатке да би могле бити здраве, наишла је на једну књигу, чија је садржина у тренутку раскинула вео који се био навукао на њене очи и ум и тиме јој је повраћена њена првобитна, здрава свест. Једног јутра, први сунчани зраци поступно су продирали у њену собу, тргли је из сна, намамили одмах да устане и изиђе у поље. Иза њихове виле, један песковит простор, дуг и раван и који је припадао г. Фрејлитеју протезао се до самих обронака стене. Еваднин отац га је сматрао неплодним и некорисним али богатим са своје сопствене лепоте: лепота широких, отворених простора, који одмарају и освежавају дух неизмерност блиставе морске површине која се нагињала даље тамо иза стена; величина небесног, лучног свода, који се с обе стране зарио у земљу као да је уобручи; раскош свих могућих боја подесних од најживљег зеленила траве и жутила смиља до папрата боје аметистове и кестењасто црвених које су китиле сваки жбуњ и грану. Све то кад се позна и осети, чинило је живот вредним живљења. Тим правцем упутила се Евадна, не мислећи ништа, море као каква магнетна сила привлачило је к себи.
б
Е ii а д н n
233