Ženski pokret

Идућег јутра устала је опет рано. Али мирис траве био јој је несносан, тичије појање изгубило је стару драж, шум мора имао је један нов меланхоличан звук у себи, и мала црква на обронку изгледала је усамљена и напуштена. Није могла да оде тамо, бојала се да се потсети онога што је хтела да заборави. Не, та фаза је прошла. Ревулзија oceћaja била је потпуна, и да би отклонила сваку успомену на то, она је покушала да наново оживи обустављено интересовање и љубав наспрам својих књига. ГЛАВА XI. Евадни је последњих недеља изгледало да време лети и у исти мах да се дани никад не свршавају. Прво је било шест недеља и сасвим од једном тако јој се бар чинило, остала је свега једна недеља; и затим, гласило је „сутра.“ Целог тог последњег дана био је велики неред и ларма у кући, није ни тренутка била остављена самој себи и због тога осетила се врло срећном кад је најзад, доцкан у вече, успела да побегне у своју собу, али и ту није била остављена на миру, две њене другарице позвате на свадбу становале су последња три дана код њих у кући, дојуриле су заједно са својим сестрама у Еваднину собу, играле се бацањем јастука, и кад је свака добро добила свој део, селе су да се одморе, причајући читав сат. Расправљале су, да ли би и оне волеле да се удаду или не. Решили су да би волеле, због силних поклона који се том приликом добијају, па онда положај, па задовољство имати толику хрпу нових хаљина, бити свој сопствени господар, имати лично своју кућу и своју послугу; мислиле су заиста о свему и свачему, изузев о неизбежном супругу, јер изгледа да он није престављао ниједно од преимућства које су оне ишчекивале од удадбе. Евадна је седела ћутећи, осмехивала се на њихово ћеретање са изразом који је јасно говорио: „Ја сам тај проблем решила и знам.“ Била је врло задовољна кад су се оне дигле и оставиле њену собу. Узела је свој омиљени „Бележник" и прелиставала гa као у сну. Затим отргнувши се мало, отишла је своме писаћем столу, села и написала: „Ово је свршетак најсрећнијег девојаштва које је икад и једна девојка имала. Не могу да се сетим ниједне једине ствари коју бих желела да буде друкша.“ Затим га је закључала са осталим стварима у један ковчег који је требало сутра рано послати на пут и који ће је чекати у њеној новој кући, затим је узела слику свога вереника, дуго, дуго посматрала пригрлила је на усне и срце, спустила на сто

238

Женски Покрет