Ženski pokret

Феминистички покрет је последица - а не узрок друштвеног поретка, и то срећна последица; феминизам не омета прогрес науке, уметности, друштвеног живота; феминизам је за материнство и чист брачни живот; феминизам је за радну жену за искоришћавање способности жене. То је феминизам у програму, теорији. А феминизам у пракси? Све оне земље у којима жена има иста права као човек на вишем су друштвеном развитку. То се опажа по томе што у тим земљама: алкохолизам опада, сексуални је морал чистији, проституција се умањује, има бракова већи број, наталитет и ако није већи, деца су здравија, све друштвене институције за васпитање, за болесне, старе и децу су развијене, општа хигиена већа. То је зато што се жена бави тим питањима и кад добије права, она их искоришћује на решавање тих питања. Овде професори наводе примере, дају статистичке податке и изненађују стварним успехом феминизма и најватреније феминисте. Да наведем једно питање у коме се вели нешто што би могло да се тиче нашег Покрета: „Да сте бар умели данашње друштво да гледате. Ви кажете да се бавите тим питањем већ неколико година. Ви сте били и лањске године слушалац ове школе. Јесте ли били на интернационалном конгресу који је био на Сорбони прошле године?“ Кандидат збуњено одговара да је хтео да иде, али није могао да дође до улазница.

„Драги господине, данима пред конгрес Парискиње су агитовале за њега. Никада једна пропаганда није лепше организована и лепше успела као ова коју су тога пута учиниле жене. Свако ко се интересовао, могао је доћи. За вас би то било од велике користи. Поред тога што бисте се боље упознали са питањем које вас је интересовало, на томе конгресу бисте ви чули мало друкчије знање правничко, социолошко и психолошко него што је ваше, мало друкчију аргументацију него што је ваша. Било је преставница младих народа које су својом спремом задивиле свет. (Ја сам ту узбуђено помислила на нашу делегацију, која је на том конгресу имала велики успех). И жене ваше земље (кандидат је био Египћанин) ако су узимале реч, уверен сам да нису изашле да тврде нешто са толиким незнањем, као што сте то учинили ви данас“. Председник комисије је завршио: „Господине ја сматрам да је данашњим вашим несолидним радом повређено достојанство нашег Университета, достојанство науке. Ви сте се показали незналица наука које су вам биле потребне да бисте могли научно да третирате питања ваше тезе. Ви се нисте потрудили ни да се упознате са питањем о коме хоћете да говорите. Ви сте антифеминиста. С тим предубеђењем ви сте пошли не да испитујете феминистичко питање, него да видите и прикупите само оно што ће ићи у корист вашег предубеђења. Наука тако не тражи истину. Ја се надам да сте ви то данас научили." Председиик је још додао, уљудним изразима, којима је толико богат француски језик: да се нада, да ће кандидата ова критика подстакнути на понован рад који ће га, уверен је, оспособити да покуша научним путем да тврди закључак своје тезе, или ће га тај рад довести до сасвим другог закључка. Необична је и жалосна појава што људи који су непријатељи феминизму, који јавно устају противу њега, не знају ни шта је у ствари феминизам. У толико је то жалосније што је та појава и код људи који се баве социалним питањима, било као практични било као научни раденици. А феминизам је данас озбиљан покрет. Још се то незнање може допустити песнику Мирону, што стрепи: „За домове светле и врлине стојне" кад види легије смелих, мудрих, речитих амазонки у својој песми: „Новим женама" (Књижевни Гласник, св. 1 март), Господину Мирону може се опростити као песнику песник најчешће износи тренутно расположење своје душе. Ко зна ради чега је огорчен песник Мирон на модерне лепе амазонке? Али се

оваквима као, овом дугогодишњем слушаоцу Сорбоне, не може опростити да донесе закључак о феминизму са оноликим непознавањем и незнањем. А чини ми се да и код нас није редак овакав случај. Уверавам вас онога дана је пред бројном публиком од стране науке учињена глорификација феминизму. Париз.

М. М.

Жена министар социалне политике у Финландији.

Госпођица Sillanpää, министар социалне политике у Финландији, прича следеће сараднику британског листа: „Родила сам се у Тавалстланду од сиромашних родитеља. Као девојчица од двадесет година радила сам у текстилној фабрици. Школовање није било обавезно, а мој отац није имао средстава да своју децу школује. За време мог фабричног рада научила сам читати и писати. Ми смо деца често и ноћу радила, дању смо имали по неки час наставе. Кад деца од 12—13 година у вече од 7 до 4 ујутру непрекидно раде, може се мислити да немају више снаге за душевну храну. Нисмо много научили. Од разбоја текстилне фабрике дошла сам у фабрику ексера а после, са 18 година, у престоницу. Кроз петнаест година била сам слушкиња у Хелзингфорсу, док се није основало удружење слушкиња и ја постала председница. Можете мислити да наше домаћице нису биле одушевљене са мојим удружењем. 1907 године била сам први пут изабрана за посланика, десет година доцније постала сам инспектор занатске предавачке организације." Госпођицу Sillanpää можемо мирно назвати стручним министром. Не може јој се оспорити да има практичну основу за оценивање радничког, служитељског и других социалних питања. Ово је њен специалан министарски ресор, са заштитом деце, сиротиње, и питањем трезвености. На пољу трезвености стекла је нарочите заслуге. Овде морамо помислити на географски положај Финландије, са њеном дугом обалом, која се сама нуди за кријумчарење. Колика треба да је организаторска вештина овог женског министра поред њене административне технике. Васпитање и наобразба коју је као одрасла стекла и чак у старости продужила, изненађује, као и њена мудра скромност кад каже у алузији на свој министарски положај: „Немам велике планове, али по нешто, надам се, да ћу моћи урадити." Панчево.

Ј. Познанова.

Жене и Мир.

Ожени се човек немом женом. Али како је силно волео, замоли неког чувеног лекара да му је, по сваку цену, излечи. Лекар успе. Али жена, тек што отвори уста, поче о свему брбљати без прекида и говорити толико глупости и пакости, да несрећан муж отрча у очајању вештом оператору преклињући га да његовој жени попово одузме моћ говора. Чувајмо се да се ове старе приче не сете многи, данас, кад је жена прекинула ћутање. Ако уопште постоји један сумњив начин говора, то је сигурно тај, којим говори извесна врста жена. Може се често чути како чезну за уздрхталом атмосфером рата; сажаљевају монотонију мира; охрабрују сваку врсту непријатељства; подражавају мржњу између народа, и, шта више, развијају је код своје рођене деце. Међутим, жена која је већ од природе упућена на одржавање врсте, под великим је теретом и физичким и моралним за будућност расе, она може наћи једино у миру дубоки смисао свога определења и свога живота. Пре свега жена је мајка. Није ли то монструозно нека ми је дозвољена ова реч да она, која даје живот, одобрава и помаже, ма и прећутно, дело смрти? У осталом, врло слаба физички да би учествовала сама у борби, како би се она усудила да жели или да допусти ту борбу? Дакле, због материнства и због фи-

зичке слабости, жена не разуме рат, а њено друштвено опредељење допушта јој још мање да га схвати. И ако све жене нису мајке, оне су све васпитачице. Али, пошто је васпитање нарочито дело мира, оно тражи апсолутан мир. Рат међутим, кочи васпитање и то за више генерација, о чему смо се могли уверити и жалосним искуством последњих ратова. Рођена као васпитачица, жена која је такође била у свима временима тајна инспираторка мушкарцима за разна духовна стварања, тежи да постане и призната сарадница човекова у свима областима. Али, основа овог заједничког рада такође је мир. Она сарадња, тако необична и тако контрадикторна, коју човек од ње тражи за време рата у фабрикама муниције с једне стране и у Црвеном Крсту са друге није то та сарадња о којој жена сања. Свесна да је њен матерински инстинкт био истинито и чисто врело социалног алтруизма, она жели да га прошири на цео свет. Мати се лако уздиже од љубави својих малишана до љубави за све мале. У очима мајке и најлепша земљишта, и највећа богаства, која собом доноси рат, не могу да замене људске жртве које он захтева. И ако јој се из тога разлога каже да се она ништа не разуме у политици, она држи да јој то само служи на част. Београд.

Марсела Вукасовић-Шемол.

Изложба намештених столова.

Од 1 до 3 јуна је приредило агилно женско друштво „Атена“, у Љубљани, изложбу намештених столова. Сличне изложбе су се приредиле већ на разним местима. Такође је пре кратког времена приређена у Бечу. Циљ ових изложба је у главном да се на томе пољу култивише укус публике. Изложба је у естетском погледу пружала много лепоте, али је мање пружала у васпитном и практичном погледу. Могли су се видети столови у разним стиловима, украшени дивним, правим јапанским сервисима, затим стила Бидермајер, Веџвуд и т. д. Занимљива је била јапанска соба, са малим столом на поду, у којој је Јапанка, г-ђа Скушова објашњавала и показивала начин уживања Јапанаца при јелу, и имала је стално велики број публике. Такође је и наш словенски сељачки сто, са „латвицама" и дрвеним кашикама, имао места на тој изложби. Много је недостајао на изложби сто, који би давао пример сиромашним слојевима а ти слојеви ипак сачињавају наш народ, који би њима могао показати како ће простим средствима и лепо, укусно наместити своје столове. Прави јапански сервиси, чаше и посуђе од сребра, средњим су слојевима неприступачни. Некада су били укус и новац нераздвојни; али данас се у томе погледу много изменило, и било је управо ту место, да се покаже нашој публици како је могуће да се у разним приликама (крштење, бирма, прошевина, и т. д.) без неукусних сурогата, којих има пуно у нашим породицама, на прост и веома укусан начин намести сто, који, наравно, не би могао достићи богаташке столове, али би ипак, према сопственим могућностима, пружао доказ високе естетске културе. У томе погледу, мислим, да изложба није постигла свој задатак. Љубљана.

Д. К.

Женски клубови.

Потребно је дати женама право гласа у породици, јер ако га она тамо нема, како ће га искористити у јавном животу“, рекао је један од политичара приликом свога предавања у Женском Клубу у Београду. И рекао је велику истину. Према томе, излази да се акција жена има сконцентрисати да жену уздигне, учврсти тамо где је она природом одређеног јој положаја најјача, најмоћнија и најсрећнија, у породици. Основи данашње породице ослабили су она се не држи ни ауторитетом родитеља, ни законским ни економским везама; једина спона њених чланова јесу осећање везе, сентименталне. Отац,

који је у старо доба имао ауторитет легалне власти, силу традиције, изгубио је престиж у данашњој породици, Држава му је постепено одузела право на децу. Родитељ чак и не може да даје правац образовања своме детету. Држава је завела обавезну наставу негде чак до 14 године све у циљу својих идеја. У потребним породицама деца постају економски независна од својих родитеља још у 12 години зарађујући сама. Феминистички покрети пре и после рата, пробуђена свест жене о њеној индивидуалности, спремање за извесну професију, чине жену економски независном од мужа. Она данас лако раскида брак. И тако, вели се „људи данас постају веома спори и обазриви при склапању бракова". Да ли је човек тај, који у данашњој породици, ослабелих веза, највише пати? Свакако не. Само зато што је он навикнут да се у породици угађа његовим крупним и ситним захтевима, тамо где има да поднесе подједнак терет са женом жени тешко пада оно на што се вековима навикла. Али данас ипак највећи и најтежи терет пада на жену, запослену ван куће и у кући. Зато она не стиже да одговори својим дужностима мајке у оној мери, у којој одговара својој дужности професије. Ако са највећим жртвама одговори једном и другом, она својим изгледом мученице изазива сажаљење, мучно расположење у своје деце, и постаје у очима свога мужа једна пре времена остарела и ружна жена.

Жене које имају својих политичких убеђења, већ су се по партијама код нас определиле. Оне које нису, определиће се после добијених права. Стварање женске партије било би некорисно по жене. Али, жене свију политичких партија морају имати заједничких додирних тачака: заштиту материнства, уздизање њено у породици, заштиту детета, учвршћивање ослабелих породичних веза. Данас је решен проблем васпитања, слободе образовања женске деце. Жене су у већим случајевима изједначене у пагради. са људима, а негде и у политичким правима. Али, поред свих тих слобода, због социалних и економских прилика, човек је тако исто данас мало слободан као и жена. Положај жене још је тежи, јер поред професије ван куће, она врши једну од најтежих професија у кући материнство. Уз то жене добијају своја политичка права у времену опште кризе: монархизма, парламентаризма, новаца, морала, бракова, васпитања и идеала. Хоће ли и може ли жена да прими сав терет на себе: домаћинство, неговање деце, зарађивање ван куће, рад на културном и социалном пољу? Тачно јс примећено, да и у Европи као и у Америци, настаје једна криза: у послузи. Са већом просвећеношћу, све мање. жена иде у служавке, све се већи број одаје продуктним пословима. Отуда је послуга баснословно скупа а за интелектуалну раденицу, она је од првокласне вредности, нарочито код нас, где се домаћинство обавља под најпримитивнијим приликама. Акција Женског Покрета мора бити упућена на реформу унутрашњег породичног живота. Удружена интелектуалка и просвећена раденица, наћи ће, силом свога материнског инстинкта, пута да се упрости живот у породици, да се рад подели, модернизира, да се спремање исхране усаврши, да се домаћинство олакша, да се штедња заведе, да се апетити ограниче, да се преваспитају старији, да се у новом духу почну васпитавати млађи, да се нађе један нов идеал, да кућа не буде ноћиште, свратиште, одмориште, једна врста стана за самца, него светло, пријатно, лепо и жељено огњиште. За све то потребан је контакт жешсвију класа и нација, удружени напори свију интелектуалки, пробуђена свест свију мајки. Потребна су мобилна места свију просвећених борбених жена, која би у исто време била социална и политичка школа, модел модерног домаћинства и хигиене, пример штедње, несебичности и чистих руку; школа за преваспитавање мајки данашњих, за спремање будућих; оаза за ицтелекту-

Број 10.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3.