Ženski pokret

За ситног сељака, који седи на својој земљи коју обрађује сам са својом породицом, деца су више од користи него од штете. Мала сељачка имања могу да се издржавају само ако их ради сељак са својом породицом. Сељак који мора да тражи раденика, не може да живи и да изађе на свој рачун. Деца раде бесплатно и то још врло рано, од шесте године век зарађују свој хлеб, кад су завршила школу не само да радећи на имању оца издржавају себе, него и помажу, да се издржава имање и остала породица. А најпосле кад ро дитељи остаре, деца су за њих осигурање за старост. Издржавање деце таквог сељака не кошта много, а деца му брзо донесу користи. Због тога је природно, да је највише деце по малим сељачким породицама. Тежи је случај по породицама индустријских раденика. Често мора да ради отац и мајка, јер су плате мале да би могли да издржавају породицу. А жена која има малу децу, не може лако да ради у фабрици. Издржавање деце раденика кошта много, она дуго не зарађују ништа и кад је дошло до тога да може да зарађује, онда за рађује за себе, а родитељи немају од тога никакве користи. Индустријски раденик често је у физичкој немогућности да оснује породицу. Још гори је случај са такозваном интелигенцијом. Човек који је свршио университет мора да тражи службу и плата је таква да једва може да издржава себе. У нашим приликама плате државних чиновника једва су довољне за пристојан стан. А ретко који државни чиновник може примерно да живи од своје плате и мора да тражи друге приходе. Човек са академском спремом има у Београду око 1800 динара плате, а месечна соба у којој може пристојно да станује стаје око 1500 динара. У нашој земљи прилике за интелигенцију су ванредно тешке, али и по другим земљама нису баш лаке. Нарочито велику улогу игра питање станова. Интелигентан човек има са децом у материалном погледу само бреме и то бреме које се вуче деценијама. Његов син имаће око 30 година, кад постане професор или Адвокат да може сам да зарађује за себе. На питање популације игра дакле пресудну улогу материално стање. Али, не сме се рећи да је то стање једини узрок опадања коефициента популације. Иа питање треба да гледамо такође са моралне стране. Број деце сразмерно врло је мали по имућ ним породицама, које би без тешкоће могле да одгаје децу. Жена неке децу, јер хоће да је слободна, хоће да ужива и забавља се. Сем тога знатну улогу играју извесни пороци друштва, као на пр. алкохолизам, проституција и т. д. А ови пороци у вези су са материалним и моралним друштвеним стањем. Учешће жена у јавном животу може врло повољно да утиче у борби са овим пороцима и на тај начин може повољно да утиче и на питање популације Радмила Ленард.

Veritas et pax fundamenta mundi.

Под овим значајним називом (Истина и мир су темељи света) изашла је књига Интернационалне Алиансе за женско право гласа са извештајем прве студијске конференције за мир, одржане од 17 до 19 новембра лањске године у Амстердаму. Свима „Женским Покретима“ најтоплије препоручујемо да поруче књигу, јер ће резолуција, изнесена у тој књизи, служити као база за расправе конгреса Алиансе идуће године. Цена књиге је 15 француских франака и поручује се: Rosa Manus, Amsterdam, 580 Keizersgracht. Књига је на енглеском, немачком и француском језику.

Алианса Женских Покрета.

Осуда рата.

Познате су изреке да је тежња за вечитим миром само сан, и то ружан сан, да је вечити мир утопија, о којој .говоре само луди идеалисти и т. д. Али, у пркос свему томе тежња

да се нађе пут ка вечитом миру увек, у свако доба има моје ватрене бра ниоце и пропагаторе. И како се до сад остварило већ толико замисли, које су биле у своје време исмеване као утопије, то можемо очекивати да једнога дана постане такође садашња утопија о вечитом миру лепа ствар ност. Ако посматрамо рад припремне комисије за разоружање, која се састала 15 марта већ по пети пут у Женеви, у истини наша вера у вечити мир не би добила баш много ослона. Практичних резултата она до сада није дала, јер кад год дође на расправу неки радикални преглед за разоружање она маневрише свима могућим изговорима да је сигурност државе угрожена, ако би се фактички приступило разоружању. Те расправе најјасније показује какво велико поверење постоји мећу државама. Још увек превлађује код званичних представника уверење да је само народ, наоружан од главе до пете, права гаранција за мир. Наоружање би изгубило сваки смисао, ако би се државе обавезале да осуђују рат, и то сваки рат. Један јак покрет из сједињених држава Северне Америке жели да на ту базу сада постави цело то питање. Крајем прошле и почетком ове године водили су се мећу Француском и Америком већ преговори у томе смислу. Ти преговори су остали без успеха, јер се обе државе нису могле сјединити о дефиницији појма »офанзивни рат«. Тај мировни покрет, кога називају Американци „outlawry of war" заталасао је амерички народ, политичке воће га пропагирају и у црквама се говори о њему. Овај покрет датира из године 1918 и духовни отад му је угледан адвокату Чикагу, Левинсон. Конкретну форму дао му је познати сенатор Борах, који је године 1925 предложио Савезном сенату ре золуцију у смислу тог покрета. У резолуцији се тражи следеће: 1. Да се осуди рат као институција и сред ство за решавање интернационалних конфликата на тај начин, што 6и се жигосао рат у иитернационалном праву као јавни злочин. Зато се тражи од сваке државе да се уговором обавеже да ће казнити сваког који позива на рат и сваког који тражи материалну корист од рата. 2. Интернационално право треба кодифицирати са гледишта да се осурат и по принципима једнакости и правде мећу народима. 3. Тражи као замену за рат оснивање потпуно независног интернационал ног суда, који има право да позове парничне стране на суђење. Његове одлуке треба да буду у новом духу, који осуђује рат као начин за решавање међународних спорова. Покретачи тог начина да се дође до мира, заузели су веома значајно гледиште према Друштву Народа. У књизи, коју је написао специално о томе питању амерички журналиста Морисон прецизирао је то гледиште на следећи начин: „Да ли треба да приступе Сједињене Државе Северне Америке Друштву Народа? На то питање је мој одговор: Да и не. Не доклегод зависи приступ за признање оних чланова пакта, који говоре о рату, јер би то значило мешање Америке у политичке прилике Европе. Да, ако се Друштво Народа само одрече оних чланова пакта, који се односе на рат, ако Друштво Народа приступи општем уговору за осуђивање рата, ако успостави истински суд у замену рата и ако демократизује своју организацију тако да елиминише из Савета олигархичну власт, коју има до сада.“ Америчка јавност, која је сада у знаку избора за председника, ватрено брани покрет за осуђивање рата. Дошли министар Спољних Послова, Келог, који је званично почео разговарати за ту тезу, најпре је искоришћавао ову паролу као изборну паролу, не надајући се да ће у тој мери запалити масе. О овом питању Друштво Народа још није разговарало и како изгледа испитује сада све могућности овога покрета. Официелно чак не признају да су представници великих сила раз-

говарали поверљиво о томе, али женевски дописник врло угледног немачког листа "Frankfurter-Yeitung“ каже с обзиром на то; »У Женеви скупљени министри великих сила не би били прави државници, ако не би искористили свој боравак у Женеви да разговарају о овом новом проб лему, који баца у сенку све друге. Последњи апел америчког државног секретара Брианду био је упућен преко Француске целоме свету. Ваш посматрач заседања Савета је у положају да констатује да се у истини врло много говорило о покрету за осуђивање рата.«

Интернационални Женски Дан.

Социалисткиње свих земаља прослав љају сваке године у марту свој Женски дан, на коме траже право гласа тамо, где га још немају, заштиту и осигурање материнства матере и деце, заштиту радне снаге, манифестују за мир и т. д. Социалисткиње у Београду су такође 25 марта одржале своју манифестацију, која на жалост, није била у знаку интернационалних социалистичких захтева, него манифестација малога броја жена против „буржујскога" женскога покрета. Госпође Илић и Топаловић, главни говорници на овој манифестацији у Београду, утркивале су се просто у доказивању без стварних доказа да »буржујски« женски покрет и њихов није Једно те исто, да њима није право гласа циљ, да су социалисткиње дезинтересоване на измену различитих закона као што траже »буржујске« феминискиње, и ако је госпођа Топаловић изнела у своме говору најчистији феминистички про грам свих »буржујских« женских по крета. Ми се искрено радујемо свакоме женскоме покрету па да Је од десне или леве, на хришћанској или класној основи који је принципиелне природе и који није тесногруд. Нарочито у земљама, где се морају борити жене Још за основна грађанска права, требало би да сви различити покрети иду у извесним моментима заједно, што је увек могуће на основу једне паметне тактике. Тактика београдских социалисткиња ап солутно не разумемо, бар не ову, коју су раскриле на својој манифес тацији. Пре свега нас је чудило да се троши толико времена на доказивање како је ништаван наш покрет, који је по речима госпође Тораловић „нејак и неопасан". Зашто су онда говориле о њему скоро два сата? И кад се већ говори о том неопасном и нејаком противнику, треба бар да се говори о њему објективно и стварно, а »караљевство« је сасвим неумесно, јер борба феминисткиња није галантна авантура. Тврдња, какву је изрекла госпођа Илић да Је »буржујски« женски покрет у нашој земљи поникао тек после године 1921 и да јс био вештачки створен, тако рећи на команду буржујских политичких партија, требало би бар доказати чињеницама, ако се већ госпођа не стиди износити такав nonsens. На сваком социалистичком женском дану чујемо како је нама право гласа циљ, а њима средство за постизање различитих рефорама. Да ли смо ми кадгод тврдили да нам Је право гласа циљ? Госпођа Илић чак Је казала да је њима свеједно кад добију оне право гласа, што баш не личи много на социализам и зато нам је сасвим неразумљива резолуција, примљена на збору, којом захтевају социалисткиње право гласа од Народне Скупштине. Уопште, било Је у говорима обеју госпођа толико противречности, толико депласираних изјава да није збор одавао ни најмање слику једне јаке, свесне интернационалне социалистичке манифестације за женско право гласа, камо ли за остале социалистичке захтеве. Када госпође опет желе нападати на манифестације за женско право гласа »буржујски« женски покрет, нека мало помисле на стару социалистичку паролу; „getrennt marchieren, vereint schlagen,“ (Одвојени марширајмо, удружени ударајмо). Са на-

шег „буржујског" гледишта могли бисмо после ове манифестације казати: неуспела демонстрација једног нејаког и неопасног покрета; али са чисто феминистичког гледишта ми морамо на жалост казати: једна неуспела манифестација за наше заједничке захтеве. Београд.

Алојзија Штеби.

О непосредним порезима.

У намери да своје члсанице упозна са добрим странама новога закона о порезима, као и са његовим недостатцима, Београдски Женски Покрет је замолио г. Ђуру Николића, професора Трговачке Академије, да одржи једно предавање о овој теми Г. Николић се љубазно одазвао позиву, и 17 пр. м. у Женском Клубу одржао је интересантно предавање, излажући на један веома популаран начин главне принципе доброг пореског закона, и у колико их је наш нови закон задовољио. У уводу свога предавања г. Николић је навео своје идеје, као присталица Женског Покрета, о изједначењу жена пред друштвеним и државним законима, па затим је прешао на питање о порезима, које је данас веома актуелно. Светски рат, вели г. Николић учинио је велике поремећаје у целокупној државној и друштвеној организацији свих држава, и данас се мора показати много веће интересовање о овој врсти државних прихода. Пореза се може дефинисати као принудно узети део, који држава силом своје моћи узима од доходака својих грађана. Добар порески закон мора задовољити следеће услове: 1) да је финансиски што издашнији, да би могао задовољити све државне потребе; 2) Финансиски интерес не сме да буде већи од интереса појединаца и привреде; 3) порез треба да је равномеран, т.ј. да сваки грађанин плаћа порез према својој еко номској снази. Овај последњи захтев је најтеже спровести, он није задовољен новим законом о порезима, али може се рећи да ни у једној земљи он није потпуно спроведен. Први облик непосредних пореза је порез на земљите. Без катастра овај порез не може ни издалека да задовољи услове за равномерност, а код нас на жалост, велики део наше државе нема израђен катастар. Други облик порезе је принос на зграде. Трећи принос од капитала, који такође није потпун, као и порез на земљиште, због заблуде, која код нас влада, да би се бодро изведеној прогресивној наплати пореза на капитал, ударио тежак ударац капиталу, неопходном за привреду. Четврти облик је порез на радње. Пети облик порез на рад (интелектуални и мануелни раденици) који код нас није ни мало задовољавајући. Пореска стопа води рачуна о величини прихода, али не води рачуна о разноликим локалним условима. Нови закон о порезима представља Једну добит за нашу земљу самим тим, што је један јединствен за целу земљу, и укида ону разлику у плаћању порезе разних покрајина. Овај порески закон представља такође и напредак у позитивном законодавству, јер је вођено рачуна о основним начелима са допунским порезима је покушано да порез буде што равномернији, и да се тиме задовољи велики социално-економски захтев. Мора се признати да овај закон још није савршен, и да ће се све његове мане уочити када се почне примењивати. Предавач на крају изражава своје дубоко уверење, да ће закони наше земље бити бољи, и да ће се правилније примењивати када и наше жене буду успеле да пуноправно учествују у изградњи и управи наше земље. На крају је предавач био бурно поздрављен.

А.

Страна 2

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 7

Претплаћујте св на „Ж. Покрет"!