Ženski pokret

могућност напредовања жене на положајима који су раније сматрани као искључиво предодређени човековим способностима. Аналоге примере сретамо, у осталом, на више места културне историје. У александријској епоси Хипатија је могла да добије катедру неоплатоничке филозофије, јер су предуслови за то постојали, јер су пре Хипатије многе пробуђене и талентиране жене утрле пут њеноме напретку. Међутим у муслиманскоме свету средњега века једна жена могла је да поседује Хипатијине способности и њену ученост, па да ипак, окована концепцијом о жени онога доба, концепцијом против које маса непробуфених жена није устајала, па да ипак, рекох, не добије допуштење да развије делатност ван своја четири зида. Ја сам нарочито задовољна што могу да утврдим како се жена код нас, својом часном активношћу, пробија до звања што су јој раније била недоступна, и што смем да кажем како је несумњиво да данас нисмо далеко од тренутка кад ће се нашој жени дати и сва политичка права која јој по -самој природи ствари припадају. Била бих непотпуна и неправична кад не бих подвукла да ми феминисткиње имамо за наше успехе да захвалимо и духовној напредности људи који у жени не гледају више инфериорно биће, него јој често олакшавају реализирање њених тежња. Тако да се обазрем на лично искуство наши научници, моје поштоване колеге, са ректором г. Чедом Митровићем на челу, својим начелним пристанком да приме једну жену з’ свој колегиум показали су се много просвећенији од многих европских научника, који су у томе погледу остали веома конзервативни и назадни. На крају - дозволите ми једну личну и веома искрену ноту - у мојим борбама које нису мале, а које нису ни неочекиване, јер је мени првој пала у део необична част да крчим пут кариери жене - наставника Университета, - у мојим често горким борбама, увек ме је подржавала ми сао да у феминистичкој идеологији и раду Женскога Покрета имам те мељни ослонац који ће ми етички помоћи да се не обеснажим и да истрајем - ради достојанства феминизма. За тај драгоцени ослонац, који је много допринео томе да ме ништа не сломије, и за сву данашњу пажњу што ми је указана, ја још једном најсрдачније захваљујем својим драгим феминистичким другарицама. Бурно и топло поздрављена дугим

овацијама и аплаузом, г-ца Атанасијевић је примила две велике ките цвећа од Народног Женског Савеза и Женског Покрета, а затим су, очевидно веселе и задовољне, у срдачном разговору наше феминисткиње уз шољу чаја завршиле ову лепу и значајну свечаност.

Активност „Женског Покрета" у Сплиту.

Женски Покрет у Сплиту, који је себи ставио у задатак, поред општег рада на феминизму, да прошири феминистичке идеје кроз целу Далмацију, врло агилно ради у томе циљу. Прошле године смо већ објавили неколико предавања, које су његове чланице одржале ван Сплита, а сада можемо опет забележити један његов леп успех, у Дрнишу. 0 томе доноси Сплитско »Ново Доба« следећи извештај: »На позив »Женске Задруге« Дрниша у недељу 18 овог мјесеца двије чланице управе мјесног »Покрета« г-ђа др. Јелка Перић и г-ђа Иванка Тарле у друштву са још неколицином чланица посјетиле су Дрниш и одржале у Соколској дворани два своја предавања о жени. Ово је био први пут да у овој лијепој вароши наше сјеверне Далмације са толико још видљивих успомена из турске доби, говори једна жена и стога је дворана била дупком пуна, а слушање попраћено са великим интересом. Др. Јелка Перић говорила је. о положају жене кроз хисторију, спомињући при томе постепено ослобођење мушкараца почем од робова у старо доба, затим, о постепеном ослобођењу себара у средњем вијеку, изнашајући напокон разне сталешке развоје кроз новије доба којима се ето прикључује данас и жена, освјештена својим положајем у друштвеној заједници. На ово наставља госпођа Иванка Тарле приказујући у коме правцу се данас креће рад »Покрета«, те наглашује пацифистичке тежње жена. Спомиње и о раду жена у опћинама а на крају позивље све мајке да припомогну остварење ових идеја, које иду за тим да се и код нас о жени не буде више расправљао без жене. Предавачице су наишле на пуно одобравање. Мушкарци нису нашли сходним да на ово ничим протестују, а женама у Дрнишу као да су све те идеје већ одавно прирођене, јер су једнодушно пристајале уз њих.« У самоме Сплиту, на позив тамошњег »Женског Покрета«, одржала је предавање г-ђа Анђа Христић, управ-

на чланица Београдског »Женског Покрета«, која се моментано налази у Сплиту. Тема предавања је била »Жена у раду за опште добро«. О овоме предавању, које је веома успело, Сплитско »Ново Доба« писало је следеће: „У почетку свога предавања госпођа Христић са задовољством констатује, да је настало повољније доба по жену и у нашем народу, јер да се не само у нашој земљи него и ван ње, управо са свију страна свијета траже детаљни податци о активности наших жена у цијелом њиховом културно просвјетном или патриотском раду. Људи свих професија почињу се јаче интересовати и придавати веће важности раду жена, а војници су имали прилике да виде за вријеме наших ратова, што значи сарадња жена за опће добро. У прегледним потезима осврће се на рад српске жене у првом женском друштву, које је било основано године 1876 у Београду, спомиње натјецање жена од године 1912 до 1918 и у Београду и у унутрашњости, да радом болничарки допринесу и помогну своме народу. Сувише како у државама, у којима жене ништа не вриједе - нема довољно ни националне свијести ни просвјетног развитка, па да се само по себи разумије, да је врло добар знак за будућност нашег народа, што се и код нас појављује женско питање, јер то треба да се сматра као једна високо културна појава, која сама по себи намеће потребу да се и код нас женско питање изнесе на дневни ред, да се о њему мисли,- да се о њему дискутује и да се приступи једном озбиљном и правичном ријешењу, а не да се продуже препирања са иронијом и стереотипним фразама, какове се често чују у нашем друштву. Говорећи о идеалима, на којима се оснива Женски Покрет, истиче у првом реду заштиту мајке и дјетета, који идеали носе собом и заштиту брака. Заговара једнаку пажњу у одгоју и мушке и женске дјеце - и да се нарочито мушкој дјеци још у детињству улије једна доза стида, да она сама узмогну да расуде што је ружно и ниско, а шта је чисто и високо; Око подржања свијести жене у селу много раде домаћински курсеви оснивани од Београдског Жен ског Покрета који су већ до сада дали добре резултате и позитивне успјехе. Истичући како је кршћанство подигло цијену жене наводи мишљење др. Живојина Перића, изречено ј једном предавању одржаном у Женском Клубу Београдском: »Пошто код мушких и у опће људи има још

много поганскога, нехришћанскога атавизма, које се специално карак терише силом, то јест за влашћу, не иде и неће ићи тако лако, у том настојавању жена, да придобију мушке за своје правно изједначење, са њима: то изједначење значи, за мушке диобу власти са женама, значи слабљење њихове снаге и утицаја у друштву и зато жене и наилазе већином у овом питању на отпор код мушких«. Прелазећи на државе, које су дале право гласа женама, износи позитивне резултате њихова рада, истичући особито њихов рад у социалним и просвјетним питањима. Спомиње државу Бопал, у којој владарица жена Бечума Султанија одличпо врши своју задаћу, тако да држава Бопал произлази као једна од најсређенијих држава у Индији. Спомиње дугогдишњи рад Леди Абердин, као предсједнице Интернационалне Алиансе Жена у Лондону. Ова је велика и племенита жена за лањског посјета женама наше државе остала најугодније изненађена разумјевањем наших жена у раду за опће добро. О овоме би се дало много писати и говорити. Госпођа Христић на крају свога предавања жели, да се и наше друштво преуреди тако, како би и женске способности дошле до изражаја и да се корисно употребе у раду за добро цијелог народа. Предавање госпође Христић било је пажљиво саслушано од многобројне одличне публике, која је дала видан доказ како високо цијени нанастојања наших жена, што им може да послужи као подстрек у њиховом даљем раду.«

Међународна Изложба Штампе у Келну.

Од маја до октобра ове године одржаће се велика међународна изложба новина у Келну. На ову изложбу, како дознајемо, пријавили су своје учешће сви културни народи света. Још јуна месеца прошле године, приликом последњег састанка Интернационалног Женског Савеза у Женеви, чувена немачка феминисткиња г-ђа Д-р Гертруда Бојмер, обратила је нарочиту пажњу свима учесницама на важност и значај ове велике светске репрезентације. Још тада сви Женски Савези примили су се сарадње и обећали своју помоћ у организовању и уређењу »Женске Секције«. Целокупни рад и извођење ове замисли поверени су г-ђи Д-р Гер-

Београд у роману и приповетци 1).

У добром делу наших приповедака и романа огледа се београдски живот. У једнима је покушано да се изнесе београдски живот у целини или живот извесне београдске средине; у другима је изнета понека слика Београда или београдског друштва: писац је пустио свога јуиака да се појави, да прође Београдом. Ова друга група је многобројнија. Ту је Милорад Шапчанин са Гргуром из Сањала, и Светолик Ранковић са Љубомиром Васићем из Порушених идеала, и Стеван Сремац са Вукадином, и Радоје Домановић са јунаком сатиричне Страдије и Сима Матавуљ са својим Бакоњом у Биограду, и Бранислав Нушић са заним љивим сликама Београда из непретенриозног Бен Акибе, и Милица Јанковић са Јелом и Николом из Пре среће, и Драгиша Васић са Јуришићем из Црвених магла, и Исидора Секулић са протом Станком за време окупације сви су продефиловали Београдом и оставили по какав карактеристичан опис и лепу слику као историски докуменат за фазе кроз које је Београд прошао... Чисти романи из београдског живота. Са више или мање успеха по кушали су да даду београдске типо-

ве: Јанко Веселиновић у Мору без приморја и Циганчету, Симо Матавуљ у Београдским причама и Из београдског живота, Давид Пијаде у роману Страст али без особитог успеха; исто тако Стеван Сремац у Кир Герасу, Пера Талетов у Новцу, Момчило Милошевић у новели У магли они су делимично успели, и најзад, Ускоковић у Дошљацима и Чедомиру Илићу за кога се може рећи да је до данас и још увек једини писац београдског живота... * То је Београд до данас изнет у приповеткама и романима. А данашњи Београд? Једно велико биоскопско платно на коме се ређа, без нарочитог реда, цела земља са одликама свих провинција, паланки, до страних метропола које такоће блесну у њему. Београдска средина је разноликост и шаренило и вртоглава брзина изживљавања. Још пре рата се осетило ово превирање, а после рата је добило најшире дименсије. Од највећих ратних и послератних богастава која ничу и бујају као у бајци до пуке сиротиње надничара, дуга је скала средњега, махом чиновничког сталежа који животари. Од најновијих палата из центра Београда до ситних уџерица на Дунаву, има низ нових насеља на Неимару, Пашином Брду, Вождовцу, Јатаган Мали, Чукарици.

Читав низ разних светова! И сви ти светови имају своје драме и своје јунаке. И свуда се врло често у непосредној близини цике од весеља извршује самоубиство из очајања, или мистериозни злочин из неке дубоке страсти; или се води борба са животом, пуна тихог резигнираног бола, или са претњама и проклетствима. И ту и тамо, као у На дну од Горкога, мешавина је свега људскога, добра и зла, одређеног и неодређеног, свесног и несвесног све скале подсвести и свести чији је лавиринат, изгледа, све више без дна и све је то својом мистериозношћу тако тајанствено, својом необичношћу тако чудно и необјашњиво, и опет својом реалношћу то лико језиво стварно да вам се коса диже у вис. И све то чека свога писца, чека уметника. Београд га тражи. Нарочито ових дана се покренуло то питање преко једног престоничког листа. У истини да ли београдски живот нема грађе за један роман, или можда ми немамо писаца за наш живот у роману? Зар ове многобројне афере из политичког и новчаног живота, сукоб предратног и послератног морала, сукоб двеју, готово трију култура које потресају национално питање, ратна животиња која се још није умирила, неравна борба измећу мало доброга са лажном хуманошћу, и све

то што се селиће и завија, и притискује свест и савест, и даје низ оних који се муче немоћни и обезоружани ишта да покушају, ишта да учине зар све то није грађа за роман? Зар ова борба, борба вечито растрзаних, борба оних који су вечно пред оним што хоће, а што не могу, драма гладних правде и истине није грађа за роман? Зар у нашем друштву, у нашој београдској средини овом брзом изживљавању подлежу сви без унутрашњег немира, без борбе? Зар у нашем друштву нема ничега „старог“, елементарно, „расног“, што се сукобљава са новим надирањем? Зар нам генерације пре нас нису оставиле традиција у животу личном, друштвеном, и националном. које су и они наследили од ранијих, а које опет имају негде дубоко свога корена у расним одликама сировости или утанчаности, како било - а што је увек »старост комада одваљеног_ од човечанства«? Зар из тих генерација нема живих људи? Или су зар сви до једнога све оно што се у њиховој природи за пуних тридесет и четрдесет година ужљебљавало, ишчупали и положили пред живот вештачкога, снобовскога, свеже сировова, данашњега и дојучерашњега и претопили се? Или су можда привучени, без своје воље, страховитом брзином животнога точка - онесвесли? Па дајде, писци, дајте нам то.

1) Одломак из предавања одржаног на Народ-ном Университету 4 априла 1928.

Број 8

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3