Ženski pokret

целокупног броја уписане деце). Немајући средстава да уреде интернат саме, наставнице су позвале у помоћ неколико имућних београдских госпођа, познатих вредних радница у добротворним друштвима, и Министра Просвете као надлежног за помагање сваке културне установе. Сарадњом њиховом интернат је ускоро отворен почетком 1905/6 шк. год. у кући поч г-ђе Соје Давидовић, која две године није тражила закупнину. Прва упавитељица и прва васпитачица у заводу биле су наставнице Више Женске Школе. Од то доба па кроз двадесет пет година наставнице живо учествују, а често и руководе радом у заводу, не тражећи никакве материјалне награде. Поред интерната отворена је и приватна Виша Женска Школа због препуњености државне. Ова је школа ускоро претворена у шесторазредну женску гимназију, која се све до рата врло нагло развијала. Првих година све наставно особље ради у њој бесплатно да би се помогао интернат да што пре дође до своје сопствене зграде. Пожртвовањем наставница, смишљеним и штедљивим радом у интернату уштеђено је за две године 20.000 дин. те је овом сумом друштво откупило од београдске општине плац у Крунској улици бр. 8 задуживши се свега за 11.500 дин., који се дуг убрзо исплаћује. Зграда је подигнута за непуне четири године доцније, а својом фасадом, величином и распоредом унутрашњих просторија пуних светлости и ваздуха, задовољава и данас како у естетском тако и у хигијенском погледу. У то доба наша национална акција у Старој Србији и Македонији постаје врло жива, те се указује све јача потреба да се женска деца из ове области доведу у Београд на школовање. Међу овом децом Дом ученица прима ону, која нису могла бити уписана ни у једну школу, и ради њих отвара трикотажу, у којој су се ове девојчице усавршиле у занату и постале спремне самосталне раднице. Штедећи и прикупљајући од добрих људи, којих је у нашем Београду увек пуно, Дом Ученица био је у могућности да купи имање у краља Милана улици, које се сучељавало са интернатском зградом из Крунске улице. Овом куповином ударен је темељ опсежној послератној хуманој акцији, коју Дом ученица већ дванаест година указује нашој многобројној ратној сирочади старајући се о њој и школујући је. По ослобођењу Србије настављен је рад у интернату и гимназији под врло тешким приликама, тако да је управни одбор био принуђен да гимназију затвори. Уместо ове органи-

зована је занатска школа као много подеснија за извесну децу, питомице Дома, којима није наука ишла од 'руке, а при томе ова школа није ни близу захтевала онолико материјалних жртава, колико се морало на гимназију давати. Ратне сирочади у Дому ученица већ 12 година увек има око 70, јер у колико једне питомице завршују школовање, управни одбор упражњена места попуњава новим, при чему се пази да деца буду из свих области наше домовине. Овај моменат чини да се у интернату дух јединства врло много негује. Поред православних Српкиња има Хрватица и Словенкиња, које се све осећају као деца једне мајке. Управа прима као своје питомице најрадије ученице учитељске школе имајући на уму да су нашем народу најпотребније скромно васпитане и солидно спремне учитељице, које ћe у народне масе уносити непосредно просвећивање у најширем смислу, љубав према раду и реду, свесно осећање дужности, штедљивост и остале одлике једне у истини разумне жене, претходећи и делујући у свему својим примером. Како је просветним и националним радницима, оптерећеним већим бројем деце, а при томе тешкога материјалнога стања, најтеже дати својој деци пристојно образовање, донета је у управи Дома ученица одавно одлука да ову децу прихвати у половину пансионатске цене и тако помогне и омогући школовање деце оне дрштвене класе, која на то има највише права, јер цео свој живот посвећује школи и добру народа. Постигнутим резултатима после 25. годишњег хуманог рада Дом ученица може бити задовољан и с правом, јер је према својим силама допринео доста одгајивши стотине и стотине младих девојака као скромне, својих дужности свесне, добре и корисне грађанке. Поводом скорашње прославе можемо Дому ученица упутити само речи захвалности, честитати му на досадашем плодном раду и пожелети да га у истом правцу и са истим успехом продужи још дуги низ година Београд.

Олга Гавриловић.

Скупштина Удружења наставница средњих и стручних школа. У недељу, 16 марта т. г., у 16 часова у сали Друге женске гимназије одржаће Удружење наставница своју годишњу скупштину са овим дневним редом: 1) Годишњи извештај секретара о раду удружења; 2) Извештај благајника; 3) Избор нових чланова управе; 4) Предавање г-це Јулије Бошковић, професора из Загреба: Задатак историјске наставе у данашњим школама.

Савремено васпитање детета

У познатом американском листу „The Parents ’Magazine” износи познати модерни новелиста Bromfield своје мишљење о савременом васпитању детета. Сам као отац од две девојчице има довољно прилике, да проматра развој дечје личности, па овако цише о њима: „Старија девојчица има тек четири године, док је млађој само осамнаест месеци. Па ипак обе већ показују свој карактер и разликују се исто толико темпераментом колико и својом спољашности. Старија је мирна и сваку своју накану проводи мирно и љубазно, али увек изведе све што је наумила. Својим инстинктом погађа јер са четири године није могла свесно стећи то сазнање да се љубазном издржљивошћу може све постићи. Друга, иако је тек осамнаест месеци, поседује једнако јаку вољу, али јој даје да долази до изражаја на начин сасвим противан начину своје секице. Кад јој се ускрати што она тражи, тада долази до жестоке провале крика и плача, али чим јој се пажња скрене на што друго, плач одмах престаје и посмех долази на његово место. Међутим старија сестра не заборавља. Кроз сат, два сата, читав дан она стрпљиво и љупко иде за оним што жели постићи. Као писац погађам, да ће старија кад одрасте увек постићи оно што буде желела и живот је неће никада дубоко погодити, а ако је погоди и позледи, онда то неће нитко знати, осим ако је њен инстинкт не саветује да би било корисно показати своју рану. Живот млађе биће испуњен бурама и позледама не увек право вођен, али зацело увек пун узбуђења. Што их више проматрам, то више нагињем томе да поверујем у оно што научавају модерни психолози, т. ј. да се карактер ствара за првих шест година живота. Многима од нас може то да звучи необично, па ипак сам ја спреман да верујем тој теорији додавши уз то да много тога може да делује на карактер за време развоја, т. ј. за време младићског доба. Сећам се успомена из мога детињства, па по њима разумевам многе слабе и јаке црте мога карактера. Људи се ретко када питају: „јесам ли плах ради тога, што ми се у детињству догодило нешто, што је узроковало неизлечиву плахост?“ Или: „Мрзим ли старце ради тога што ме у детињству неки старац гњавио“? „Не бих ли био сада сретнији, да моја мати или мој отац нису у мом детињству са мном поступали на овакав или онакав начин?"

Што више упознавамо чудновата и тамна места људске душе и људског карактера, то се више уверавамо о големој одговорности родитеља према детету. Тежина ове одговорности може много пу та управо да застраши. „Моја ће се деца окористити мојим искуством. Настојаћу да уклоним све што знадем да ствара несрећно детињство и што лоше делује на карактер". А глас сумње пита: „А нећеш ли код тога погрешити?“ Твоја деца нису једнака какав си и ти био у детињству. Како ти знаш што је за њих добро“? А ја то заиста не знам. У томе свом настојању могу само кушати да будем паметан и још више да будем осетљив. Имаде нешто застрашујуће у мисли, да је у телу вашега малог детета она тајанствена крилата ствар, коју називљемо личност и која се толико разликује од свију других личности. Садања и будућа срећа вашега детета овиси о томе, како ћете ви поступати с том њежном и деликатном личности. Ниједан родитељ не може да њој посвети довољно пажње и осетљивости.

Моја је генерација, а и она тик пред њом, држим, често била жртвом неосноване њежности, незнања, а често и окрутности, која се приказивала као крепосно извршавање дужности. Једна се реченица толико много употребљавала пред децом: „Па то је за твоје добро, мој драги“. А jep с родитељског стајалишта ова реченица покрива толико много зла и олакшавате и орећује савест и повређену осетљивост, то их је пред друштвом оправдавала и постављала их на достојно место. А за њом се сакривају повређена и беспомоћна деца, која ради те реченице трпе и пате. Значајно је, да је пре педесет година реч „мати" узимана као нешто свето и изнад сваке критике. (Наравно овде се увек мислило на удату мајку). Жена, која је родила дете, постала је без обзира на своја својства и своје глупости, „мајком“ и била окружена сентименталношћу. Ово мишљење још увек постоји међу глупим и неваспитанима. Па ипак сваки просечни човек знаде да имаде добрих и рђавих матера као што их имаде паметних и глупих. Друштво за заштиту детета познаје на стотине матера, од којих је најбоље децу оделити једнако ради добробити друштва као и ради добробити самога детета. Ово друштво ради највише с породицама, које бије сиромаштво и несрећа, а ретко имаде посла с породицама из горњих друштвених слојева. Данас, кад смо већ нешто напреднији постоје друштва и организације, које помажу неуда-

Родити, родити...

Из књиге „Ново материнство", коју је написала Американка Маргарета Сангер, доносимо два краћа дела. Маргарета Сангер је она храбра жена, која је у Њу-Јорку прва почела говорити и радити против превелике преоптерећености жена многобројном децом. Она је у нарочитим институцијама саветовала женама, не да отправе плод, већ да не постану носеће. Услед своје пропаганде je била више пута у затвору, али је доцније сјајно продрла својом пропагандом у старом и новом свету.

„Жене из народа“ су највеће мученице. Материјални недостатци, који штите целу породицу, жену-мајку притискују у много јачој мери. Отац и деца имају увек првенство у оскудној храни, жена је увек прва, која гладује у часу немаштине, она је последња да за себе набави одећу. Муж и деца имају колико толико слободнога часа да предану, али она никада. Већина жена је приморана да повиси мужевљев приход својом зарадом радећи у фабрици, а после тога мора да ради у кући. Стога се често прерано сруши њено здравље, које је већ крајње исцрпено услед многих порођаја. За једну пролетерску матер

не постоји осмочасовни рад, који би је заштитио од преоптерећености. Немамо статистике, која би нам открила праву истину о патњама, које су последица превелике плодности жене. Само бледу слику нам даје статистика о смртности матере уопште. Године 1919 умрло је у Енглеској 3028 жена услед последица бременитости и порођаја. Код удатих жена изнаша смртност 3,7 а код неудатих 6,97 на хиљаду порођаја. Главни узрог смртности су тровање и порођајна грозница. Просечно умире дневно девет жена у породиљској постељи у најздравијој и најнапреднијој држави света, у Енглеској. У овим бројевима нису урачунати и они смртни случајеви, које проузрокује туберкулоза код носећих жена. Из извештаја некога лекара да наведем: „Већина мојих туберкулозних пацијенткиња су жене. Када се пријаве мени, доје всћ друго или треће дете, ма да су већ после првог увиделе да су тубекулозне. Очевидно је да ни једна међу њима није била поучена о томе, да је за туберкулозну жену материнство најгоре, што је може снаћи. Та болест не угро-

жава само живот и здравље матере, већ је и дете у великој опасности да болест добије. Ту важну ствар бисмо морали објаснити свакој жени: ни једна туберкулозна, или туберкулози наклоњена жена не би смела постати мајка." Многи лекари су мишљења, да 65% жена умире већ у првом почетку трудноће. Смрт би се лако препречила, кад би те жене употребљавале профилактична средства. Такође и сифилис, различите болести бубрега и срца често се погоршавају услед трудноће. Велики узрок што жене умиру у тако великом броју на порођају је наравно сиротиња, пренатрпан стан, недовољна чистоћа, помоћ и храна. Жена из радничког сталежа у почетку брака са мужем често врло добро живи. Затим дођу деца, једно за другим до четири и још више. Приход оца се ни из далека тако не повећава, као што се повећава породица. На храну, одећу и друге потребе троши се све мање, у колико породица постаје бројнија. Женине дужности су све напорније и напорније, а њена снага опада са сваким новим породом. Ако већ раније није

била у фабрици или другој служби изван дома, када има да опскрби толико деце, она мора отпочети да зарађује и сама. Домаћи рад мора отправљати стога позно у ноћ, и њено здравље видно пропада. Пренатрпани станови, слаба храна, недостаје оно што је најпотребније све то крајње слабо утиче на њен ослабели организам. Ипак, то није потпуна слика беде жене-мајке. Њено материјално стање је безнадежно, а њено морално стање је још теже. По своме природном нагону би се радо посветила своме детету, Материнска љубав је важан фактор у развоју детета. Али, тамо где је породица многобројна, становање претесно, посла премного, тамо мати не може дати одушке ни најелементарнијим осећањима. Право васпитање и вођење је скоро немогуће, и на место да би деца имала матер, која је пуна животне ведрине, гледају у својој средини нервозну, увек уморну жену, која је често нерасположена и раздражљива. Мати узбуђује код деце страх и отпор. уместо да би им била узор и вођа. У таквом случају је материнство насрећа, а детињство трагедија.

Број 3—4

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Страна 3