Ženski pokret

O radu jugoslovenskih feministkinja

I. Mali narod je najčešće osuđen da živi u polutami strani svet vidi samo grube konture njegovog života, i ponekad u jakoj, možda prejakoj svetlosti pojedine događaje. Ako pored toga njegova istorija do skorijih vremena nije ništa drugo no istorija odnosa između oholog gospodara i svesnog, a nemoćnog roba, jasno je da je njegov celokupan raniji razvitak tera incognita za ostali svet, jer prava socijalna svest evropskih naroda počela se pravilno afirmirati tek posle ratnih strahota, i odgovornost jedno za drugog se tek budi. Razvitak takvog naroda je morao biti skučen, i usled teških političkih i socijalnih lanaca njegov hod nije mogao biti samostalan i upravljen po slobodnom izboru. Ako samo površno pregledamo istorijski razvitak za poslednjih sto godina ma kojeg dela jugoslovenskog naroda, koji živi danas u Jugoslovenskoj državi, vidimo da je svaki od tih delova smeo samo toliko napredovati koliko su inu dopuštali njegovi samozvani tutori. Srbija, i ako samostalna država, bila je pod teškim pritiskom evropskih velesila, suprotnih u svojim političkim koncepcijama i prohtevima ; Hrvati, Srbi i Slovenci, koji su živeli u Austro - Ugarskoj monarhiji gušili su se pod pritiskom austro-nemačke i madžarske socijalne nadmoći i nacionalističkog egoizma. U vreme, kada su drugi srećniji i samostalni narodi mogli izgrađivati na širokim, čvrstim temeljima svoju civilizaciju i kulturu, mi smo morali trošiti svoje energije za sitnice, koje su i ako sitnice bile za nas isto toliko važne kao što su bili za druge narode krupni problemi društva i države. Stoga smo zaostajali u razvitku, i stojimo sada pred ogromnim zadatkom da nadoknadimo u što kraćem roku sve, što su postigli već davno u duhovnoj i materijalnoj kulturi ostali narodi u laganom, organskom razvitku. Zato nije ni malo čudnovato da stranom posmatraču, koji ne poznaje naše istorije, izgledamo često nesređeni, neuravnoteženi, da mu padaju u oči pre svega duboki kontrasti u pogledu civilizacije i kulture. Ali, bilo bi nepravedno, ako bi smo pokušali svaliti svu krivicu za naše prilike samo na druge; jedan deo krivice pada i na nas same. Često smo bili u sudbonosnim momentima premalo energični i požrtvovani, prečesto smo bili fataliste i nismo umeli snažnom voljom okrenuti tok događaja, veoma često nismo birali sredstva da postignemo željeni cilj. Književnost, umetnost, nauka maloga naroda pa da one dostignu u izvesnim svojim delima najbolja dela velikih naroda nepoznate su, ili poznate samo tako malom broju stranih ličnosti da od toga narod kao celina nema koristi. Njegovi duševni plodovi, njegov intelektualan rad izlivaju se zato samo u najskromnijim potocima u veliku reku duhovnog života čovečanstva. Retki su i oni, koji bi naučili njegov jezik i koji bi živeli duže vremena u njegovoj sredini, da bi na taj način mogli neposredno prodreti do pravih izvora njegovog života. Ako je još pored toga odredila sudbina da mali narod živi daleko od jednog velikog i visoko kulturnog naroda, njega još manje znaju, jer mu je oduzet jedan kanal kroz koji bi mogao prodirati. Mi, Jugosloveni, smo mali narod, i svu težinu sudbine malog naroda, koji tek dobru deceniju uživa prvi uslov nacionalnu slobodu za svoj pravilan i organski razvitak, osećamo. Slivanje u jednu socijalnu i kulturnu celinu nam pored toga otežava talog, nasleđen od ranijih, nemilosrdnih vremena. Svet nas malo poznaje, a ako nas poznaje, ne poznaje nas skoro nikad neposredno, iz vlastitog opažanja ili neposrednih vira. Žurnalistika je skoro jedino ogledalo kroz koje nas posmatra strani svet, a to ogledalo čak ni kod visoko civilizovanih i kulturnih naroda nije uvek čisto. Ako je bila politička i nacionalna sudbina našega naroda do poslednjeg vremena uvek teška, njegov položaj jednak položaju socijalno manje vrednog društvenog člana, možemo razumeti, zašto se žena toga naroda kao žena počela tako dockan da budi. Ona usled naročitih prilika nije izdvajala svoje socijalne borbe iz borbe celokupnosti. Njen zaostanak ne znači nedostajanje svesti, nego rasvetljuje samo fakt da je težina opštih nepovoljnih prilika pritisla i nju, zaustavila i nju da nije mogla slediti ženu velikih naroda na putu ka njenom oslobođenju. Tako i naš feministički pokret ima ogroman zadatak da ubrzanim korakom prevali put, koji su žene drugih naroda prevalile već davno, pa da ih stigne i da može s njima koračati u istom redu. Da li će one moći u doglednom vremenu da to učine. to je teško pitanje, na које feministkinje, koje sada vode borbu, ne mogu dati određen odgovor, jer uspeh ili neuspeh njihove borbe ne zavisi samo od njih. Da zavisi uspeh samo od njihove volje, od njihovih napora. od njihove požrtvovanosti, one bi mirnom dušom odgovorile da, hoćemo i možemo. Ju goslo v enske feministkinje, smatrajući da je poseta članova Internacionalne Alijanse za žensko pravo glasa našoj zemlji jedan veliki potstrek za naš rad, i uviđajući da je ova poseta jedan veliki napor za članove Alijanse, odlučile su da u znak blagodarnosti poklone dragim gostima jedan kratak, sažet prikaz o činjenicama, koje čine temelj našega rada, i o radu samom. II. Široko raspredeno osnovno školstvo, njegovo sistematsko razvijanje kroz generacije i generacije, stručno spremo učiteljstvo to su osnovni uslovi za napredak svakoga naroda. Mnogi delovi našega naroda oskudevali su užasno u tome pogledu, i stoga nije čudnovato da je popis stanovništva iz godine 1921 pokazao strahotnu sliku nepismenosti, naročito među ženama: 1. Severna Srbija 83.5l% 2. Južna Srbija 91.57% 3. Crna Gora 86.74% 4. Bosna i Hercegovina 89.63% 5. Dalmacija . . 59.70% 6. Hrvatska i Slavonija 38.62% 7. Slovenija 8.85% 8. Vojvodina 26.75%

Prosečno za celu Jugoslaviju iznosi procenat nepismenosti među ženama 60.29%. Početak osnovnoga školstva (osim Vojvodine) datira tek iz druge polovine XIX veka ; od tada pa do danas prekratko je doba da bi se razvilo tako da današnje generacije osećaju već blagodet ove važne prosvetne institucije. Bivša Kraljevina Srbija dobila je prvi zakon sa propisanom obaveznom nastavom za svu decu tek godine 1882, a prvu učiteljsku školu za žene tek godine 1900. U Južnoj Srbiji se počelo dizati sistematski organizovano osnovno školstvo tek posle godine 1918, jer raniji gospodari, Turci, nisu imali smisla za prosvećivanje masa. Hrvatska i Slavonija ima zakona uređeno osnovnu školsku nastavu i takođe nastavu za stručno spremanje učitelja od godine 1888. Vojvodina je stajala mnogo bolje, jer je tu počeo razvitak osnovnoga školstva za srpsko stanovništvo već krajem XVIII stoleća. U pokrajinama, koje su ranije pripadale Austriji (Slovenija i Dalmacija) uvedena je obavezna osnovna školska nastava državnim zakonom iz godine 1869. Prema tom zakonu su bile pojedine pokrajine (tkz. kronovine) autonomne u osnivanju osnovnih škola. Radi toga je bio razvitak osnovnoga školstva ubrzan, što je imalo vrlo lepe posledice. Godine 1854 izlazilo je na području današnje Slovenije 6 časopisa, a godine 1912 već 122, što svakako znači da je nepismenost brzo padala. A takođe nam je pokazao prvi popis stanovništva u našoj državi, da Slovenija ima najmanji broj analfabeta. Najgore stanje je bilo do 1918 godine u Bosni i Hercegovini. Do okupacije(1878) ovih pokrajina ne možemo ni govoriti o nekom sistematskom radu na polju osnovno školske nastave, jer je bio uticaj muslimana, i ako su oni činili manjinu stanovništva, suviše jak. No, muslimani koji su bili socijalno najjači, nisu se brinuli za prosvetu svoje dece, jer je za njihovu decu bila obavezna samo verska škola, tkz. mekteba, gde su se učili propisi Korana na arapskom jeziku. Hrišćanska deca, srpska-pravoslavna i hrvatska-katolička, dobila su samo onoliko prosvete, koliko su mogle njihove crkvene opštine, prema svome bednome materijalnom stanju, žrtvovati za tu svrhu. Prirodno je da je bila ta osnovna prosveta najviše skoncentrisana u varošima, a selo je ostalo napušteno. Jedan lep gest učinile su godine 1866 za napuštenu hrišćansku decu u Bosni dve Engleskinje, Miss Adelina Irby i Miss M. Mackenzie, koje su otvorile u Sarajevu osnovnu školu i primale srpsku i hrvatsku decu. Ova škola je učinila mnogo dobrog, i u zahvalnost požrtvovnoga rada Miss Irby, sarajevska opština je naimenovala jednu ulicu njenim imenom. Posle okupacije, Austrija je počela sa osnivanjem osnovnih škola, ali je bila veoma spora i za vreme od 40 godina njene vladavine došla je tek na 6330 stanovnika jedna osnovna škola, a školu je pohađalo jedva 10% dece. Gospođa Dr. Maša Živanović, pretsednica Ženskoga Pokreta u Sarajevu, kaže o školskim prilikama za vreme Austrije u Bosni i Hercegovini sledeće : »Austrijska vlada ne usuđujući se dirati postojeće običaje, da ne bi izazvala neraspoloženje prema svojoj upravi, u svom školskom zakonu učinila je izuzetak za muslimansku žensku decu, ne obvezujući ih da polaze osnovnu školu. Taj izuzetak postepeno se protegnuo i na veliki broj nemuslimanske ženske dece i prouzrokovao je najviši procenat nepismenosti, delimično 80—90%. Austrija je išla čak tako daleko, da je otvorila specijalnu muslimansku žensku učiteljsku školu, čija se nastava nije slagala sa nastavom državnih učiteljskih škola i na taj način dala već i tako zaostalom delu našeg naroda privilegiju, koja bi za njegovu egzistenciju mogla postati fatalna. Ta je škola energičnom i dobro obrazloženom intervencijom Ženskoga Pokreta u Sarajevu 1925 godine ukinuta. Na žalost iz sličnih razloga kao austrijska vlada postupalo se i posle oslobođenja, i gore pomenuti zakon važio je do jeseni godine 1929.« Ove činjenice dovoljno jasno rasvetljuju uzrok poraznih brojeva analfalbeta u našoj zemlji. Sigurno je da će popis stanovništva iz ove godine pokazati drugojaču sliku u pogledu pismenosti, jer se od godine 1918 veoma podiglo osnovno školstvo i takođe stručno spremanje učiteljstva, koje je od lanjske godine prošireno od ranije 4 godine školovanja na 5 godina. Naravno da će ove postepeno izmenjene pralike na bolje, imati punog dejstva tek mnogo docnije, a mi koji radimo sada, moramo računati sa jednim nepovoljnim stanjem, što se tiče prosvećenosti širokih masa. Iz ovog kratkog osvrta na razvitak našeg osnovnog školstva vidi se, zašto se morao do sada ograničiti feministički pokret samo na veće varoši i veoma mali broj manjih varoši, ali gde sa malim izuzetcima slabo prosperira. To je jedna velika teškoća, čiju težinu osećamo svakodnevno, jer пе možemo našem pokretu dati onaj zamah, koji bi bio potreban. III. Pretežna većina našeg stanovništva živi na selu (po popisu iz godine 1921 naša država ima 12,017.323 stanovnika, od kojih preko 10 miliona živi u opštinama sa 200—10.000 stanovnika). Ovo stanovništvo ne tišti samo nevolja osnovne neprosvećenosti, nego u isto tako velikoj meri i rđava strana tradicionalne konzervativnosti seoskog sveta. U nekim delovima naše države, u Srbiji, dolazi pored svega toga još jak uticaj konzervativnog zakonodavstva. Kraljevina Jugoslavija još nema jedinstvenog građanskog zakonika, nego je njena teritorija podeljena na šest različitih područja u pogledu građanskog zakonika. Najnepovoljniji za žene je srpski građanski zakonik. Iz toga zakonika navodimo samo jedan primer, koji će dovoljno jako osvetliti pravo ropstvo srpske žene. U naslednom pravu srpskog građanskog zakonika važi odredba da nasleđuju pajpre muška deca i njihovo muško potomstvo ; samo kad nema muške dece ni njihovog muškog potomstva, nasleđuju ženska deca. Ovo pravilo muškog prvenstva ne važi samo pri nasleđivanju roditelja, nego uopšte pri nasleđivanju svakoga srodnika. Prema zakonu ženska deca imaju samo pravo na izdržavanje i udomljenje. Ženska deca i uopšte ženski srodnici nasleđe samo u

Страна 2

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Боој 9.-10-