Ženski pokret

жа довољну помоћ; на тај начин она уштеди доцније непродуктивне трошкове, који је терете ако мора плаћати за своје општинаре, трошкове у дечјим домовима, поправилиштима, болницама, лудницама и казненим заводима. Ако, наиме, прими општина дужност да заштићава мајку и дете нарочитим рентама, она заправо не прима на себе нове терете, него у суштини сконцентрише сва издавања као што су субвенције друштвима, милостиње, хитне помоћи, плаћања дечијим домовима на једну позицију. Свота се не мења много, него се диже начин социјалне помоћи на виши ниво. Увођењем пензија за мајке, које се исплаћују преко општина, постиже се такође строжији надзор над малом породицом, јер општина има интерес у томе да види како се троши њен новац. Преко тога надзора општина може одмах одузети мајци редовну помоћ и децу, ако се увери да на пр. мајка живи неморалним животом. Ако мајка више воли такав живот, њој се одузимају деца и помоћ, она постане слободна свих обавеза, али мора и сама да сноси све последице. У Норвешкој је било спровођење закона за материнске пензије лако, јер та земља има од године 1915 модеран закон о регулисању односа између деце и родитеља, нарочито обзиром на децу неудате мајке. Према овом закону, који носи име предлагача Кастберга, у првом реду је дужност родитеља да се брину за децу и то без обзира да ли су деца рођена у браку или не. Права детета према родитељима, брачног и ванбрачног, потпуно су једнака, т.ј. и ванбрачно дете има право наследства од свога оца, може носити његово име — све као што важи за његову брачну децу. Дете неудате мајке мора се васпитати и школовати према приликама у којима је онај родитељ, дакле отац или мајка, која заузима социјално виши положај. Отац детета неудате мајке мора надокнадити мајци све трошкове

око порођаја или абортуса, ако нема средстава, он се упути на присилни рад. Отац, који после не плаћа редовно алиментацију за дете, казни се затвором, конфискују му се имање или приход; он не сме напустити земљу док не осигура целу суму алимента до прописане старости детета, то је до 15 односно 17 године. Ако отац детета успе да напусти земљу на тај начин да му при том помаже неки агент или ко други, то лице мора плаћати место оца све штогод прописује закон да треба дати детету. Само у случају, ако отац није способан за посао, ако је болестан, сиромашног стања итд. плаћа место њега надлежна општина. Овај норвешки закон има још одредбу да неудата мајка мора навести име оцу детета, и даље, ако се испостави да је у критично доба мајка имала везе са више мушкараца, сви они сносе солидарно све трошкове за дете на тај начин што плаћају одређену суму општини, а општина мајци. Ако се мушкарцу не може доказати да је баш он отац, али је доказано да је био у критично доба у вези са мајком детета, он мора све дотле сносити прописане трошкове док се не пронађе прави отац. Дете остане код мајке и само у примеру да се докаже да мајка не врши добро своје дужности, дете се да оцу, у томе случају закључак мора бити једногласан између мајке, оца и надлежне власти. Из свега овога се види, како је Норвешка праведно решила питање деце, која остану без мушког хранитеља. Свака културна земља морала би прилагодити ово норвешко законодавство приликама својим и спровести начело да удовице, разведене жене и неудате мајке морају имати законско право на месечне ренте, које примају докле год се деца не оспособе за самостално привређивање. Ако таква мајка постане неопособна за рад кад је извела децу на пут и нема никакве приходе, она нека има право на трајну пензију. Љубљана

Цирила Штеби-Плешко

ŽIVOT I RAD INDIJSKE ŽENE

Na poziv Ženskoga pokreta u Zagrebu održala je Mrs.Hilda Wood, pretstavnica ženskih saveza u Indiji i potpretsjednica triju radničkih udruženja, poštanskih nižih činovnica i grafičkih radnica, predavanje o životu i radu indijske žene. Gospođa, rodom Engleskinja iz Manchestera, živi već 18 godina u Indiji, pa je imala mnogo prilike, da na izvoru vidi i prati rad indijske žene. S obzirom na to, što se šire najkontradiktornije vijesti o Indiji, Mrs. Wood osjeća po-

trebu, da što češće govori o Indiji i da prikaže prilike dalekog Istoka onima, koji ga ne mogu posjetiti. 90% pučanstva čine seljaci, koji žive najprimitivnijim životom. Veoma su siromašni, pa žive jedni u trošnim kolibama, drugi i to manji dio u malim kućama, a jedino skupovi (nalik našim zadrugama) od nekoliko porodica sa 30 i više članova žive u većim zidanim kućama. Stolova i stolaca nemaju, osim u prostoriji, u ko-

74

ŽENSKI POKRET

MAJ, 1932