Ženski pokret

примили смо обавезу поштовања слободе вероисповести наше народности, наших југословенских муслимана. У духу том доношени су устави; у духу том донет је закон о исламској верској заједници, на основу кога је нешто доцније донет и одобрен и устав исламске верске заједнице Краљевине Југославије; па у духу том донет је и закон о шеријатским судовима и шеријатским судијама. Сви ови закони донети су ради муслимана, који се на нашој државној територији налазе а не ради самих територија, те је без важности да ли he наш муслиман живети у Љубљани, Сплиту или Скопљу и Сарајеву. Где се он у нашој држави појави са правима, која му потичу из признате му вероисповести, морају му се ова регулисати по прописима и од инстанца који су предвиђени с обзиром на његову верску припадност. Незгодно је навођење § 49 зак. о шеријатским судовима и шеријатским судијама, а нарочито у вези само са §§ 45 и 43 истог закона, ради аргументације да овај закон не важи на територији Словеније и Далмације, јер би ово имало изглед хватања за реч без продубљивања, а ми верујемо да се то није желело. Кад се из § 49 зак. о шеријатским судовима и шеријатским судијама наводи ~а за остала подручја поменута у овом закону“ не сме се превидети § 3 који каже „код сваког среског суда у чијем подручју живи најмање 5000 муслимана“ и који пропис води рачуна и предвиђа поступак и за срезове у чијем је подручјима мање од 5000 муслимана, пошто је из овога јасно да су обухваћени сви срезови наше државе, па према томе целокупна њена територија. Док напротив, у § 45 овог закона помињу се Јужна Србија и Црна Гора а у § 43 Србија и Црна Гора само у вези прелазних наређења, у жељи да се и на овим територијама омогући поступање по овом закону од стране привремених инстанца, док се и на њима не успоставе услови који ће омогућити једнообразност судећих инстанца за целу земљу. Незгодно је истицање важења моногамог брака у нашој држави према полигамији муслимана, а нарочито према евентуалној кривичној одговорности ради такве полигамије. Признањем Ислама у нашој држави, без реформе у томе правцу, не може се муслиманима са законског гледишта замерати многоженство. Већ тим признањем за њих је створен један изузетак, да чак ни кривични закон није нашао за потребно у § 290, где је бигамију огласио за кривично дело, да нагласи да се то на њих не односи. Најзад, не само по гра-

ђанском закону који важи у Словенији, и Далмацији, већ на пр. и по грађанском закону који важи у Србији полигамија није дозвољена, па кад се признањем Ислама и доношењем закона о шеријатским судовима и шеријатским судијама за целу државу створио овај изузетак за муслимане према србијанском грађанском закону, зашто се није могао створити такав изузетак и према грађанском закону који важи у Словенији и Далмацији. При свем том, ако би муслиман хтео да закључи цивилни брак на територији Словеније и Далмације могао би га закључити само са једном женом, као што каже и г. проф. др. Кушеј, а ако би се хтео оженити и другом женом и ако му је ранији брак на снази, то више не би могао учинити на територији Словеније и Далмације путем цивилног брака, сасвим појмљиво, али би га могао закључити по обредима своје вероисповести. При таквој ситуацији његов живот са новом женом, са гледишта грађанског закона који важи у Словенији и Далмацији могао би се гледати или као конкубинат, или, с обзиром на први неразведени цивилни брак и важност другог брака по шеријату, и као бигамија. Само, он не би могао кривично одговарати ни због бигамије, ни због конкубината, јер је испунио услове по шеријатским законима, под заштитом признатог Ислама, а није се огрешио ни о пропис грађанског закона који важи у Словенији и Далмацији пошто није закључио два цивилна брака, а ни о општи кривични закон, јер није у односима са женом са којом н. пр. не би био никако венчан. У оваквом случају могло би се још једино поставити питање кривичне одговорности верског претставника с обзиром на други одељак § 399 кривичног закона. Ова двојност у ситуацији појединаца мање би нас узбуђивала, кад не би биле у питању злоупотребе њихове преласком у другу веру, најчешће у Ислам, без икаквог верског убеђења. Но да би се избегле овакве двојне ситуације, а нарочито злоупотребе преласком у другу веру, требало би приступити једној нарочитој одредби или коренитој реформи у погледу брачног законодавства. Нарочита одредба, при стању садањег законодавства, била би: да се лице које је у неразведеном браку не сме примити у другу веру, уз предвиђање детаља и санкције. Ово би било потпуније од прописа изложеног у другом одељку § 399 крив. зак. (који гласи: затвором или новчано казниће се верски претставник, који венча лице које је раније ступило у брак по прописима ма које у Краљеви-

156

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

НОВЕМБАР, 1932