Ženski pokret

До доношења нашег јединственог закона о земљишним књигама у 1930 години, жена није могла бити ни сведок на земљишнокњишким исправама, а сама мајка као туторица деци морала је имати мушкарца као сатутора. На србијанском правном подручју ограничење пословне способности удате жене веће је него ограничење пословне способности малолетника. Док дете од пуних 7 година може по § 533 Српског грађанског закона само закључивати правне послове, којим се не обавезује, дотле жена ни такве послове не може закључивати без одобрења мужа. По закону о старатељству, жене осим мајке, нису биле способне за старатељство. Ова је одредба укинута тек уредбом о убрзању рада од 1922 године, али за удате и даље је остала норма одобрење мужа. У наследноправном погледу жена је искључена из наслеђа од стране најудаљенијих рођака задругара, једино што се матери, удовици признаје право уживања. „Досадање наше кривично право пружало је исту, ако не још и тежу слику. По казнителном законику 1860 године жена је имала изразито подређен карактер особито у породици према кућном старешини. Жена је ту често била не само подређена, већ и најгрубље злостављана, али стварне законске заштите није имала. Била је у ствари један задругин слуга више са безброј дужности и никаквих права.“ По нашем кривичном законику од 1929 год. не постоји разлика између полова починитеља кривичног дела. Док је по неким нашим раннјим кривичним законима удата жена третирана најчешће као објект мужевљеве брачне власти, дотле по новом кривичном законику, равноправна је са мушкарцем и самовласан је носилац свију права и дужности. Али од равноправности полова у кривичном закону много је важније питање како је регулисана кривично-правна заштита жене и њени правни витални интереси.. У материјално-правним одредбама нашег кривичног права као најважније за животни и материјални интерес жене, јесу одредбе о заштити женине личности и њеног повољног интегритета, одредбе о побачају, о отмици, о силовању и завођењу, о проституцији и свођењу. Карактеристично је за наше позитивно кривично право, да се на жену осврће само као на сексуално биће и узима у заштиту интересе полног интегритета.

Од највећег је пак значаја за сваку жену питање правилног уређења слободе вољног побачаја. Садање нормативно уређење не може задовољити потребе савременог живота и сва права жене као личности. Старија кривична законодавства разнолико су се односила на ово питање. Кажњавање побачаја имало је примарно у старија времена највише карактер кривично —правне заштите жене и жениног телесног интегритета, а доцније се тек развило до садашње самосталне форме. Није се радило о казни трудне жене, ако она сама, или ко други, њеним пристанком изврши побачај (Хамурабијев закон, Мојсијев закон и др.). За вољни побачај кажњавана је жена врло ретко, јер је он готово свуда дозвољен, јер је задирао само у правне интересе фамилије. У старом грчком и римском праву није уопште кажњаван побачај као побачај, већ само као последица туђе повреде. Тек император Септимије Север наредио је због честих нехигијенских побачаја и смртних случајева да се побачај кажњава као и свако друго тровање. До кажњавања вољног побачаја долази тек под утицајем религијских идеја, више него од страха од депопулације. У Јустинијанов законик казна о вољном побачају ушла је на основу религијског схватања о ослобођењу од првородног греха путем крштења, које се лишава свако побачено дете, ембрион. Из тог законика и ради тог тумачења, ушла је одредба о казни побачаја у све доцније, па и данашње законике. Вољни побачаји дозвољени су за сада у Кини, Персији, Пољској и Совјетској Русији, у ове две земље под условом да побачај изврше лекари. По нашем данашњем кривичном праву изузимају се унеколико од строге казне само ванбрачне мајке, напуштене и презрене, и лекари који врше побачај ради спасавања мајчиног живота уз претходну пријаву властима, а на основу лекарско-комисијског мишљења. Овом другом бенефицијом најмање се користе шири, сиромашни народни слојеви због компликованости дозволе. Према овоме видимо да законодавац сем медицинских разлога није уважио и друге исто тако важне индикације за побачај као: социјалну, еугеничку и принципијелну. Свака од њих претставља скуп виталних жениних интереса, које би право и закон морало заштитити. Сама социјална индикација, била би довољна, по правилном гледању писца, па да се укину бране за дозволу вештачког побачаја.

ЈАНУАР-ФЕБРУАР 1935

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

17