Ženski pokret

jednim neobičnrm humorom prekrije konačno sve depresije i sve muke svoje. Vedrom ironijom, koju je zadržala do zadnjeg časa života, znala je ismijati i samu sebe. Ika Freudenberg ispisala je čitave bilježnice s opaskama o onome što je čitala i o čemu je razmišljala. To su svjedoci napornog rada autodiktata, koji je svim intenzitetom pokušao da se vine u najviše sfere znanja. S tim studijem nije htjela postići nikakvu posebnu svrhu. Ona je htjela doći samo do spoznaje. Kakvo je bilo ushićenje za nju, kakva duboka sreća, kad se njena spoznaja širila, kad je zamršena pitanja shvatila i riješila! Volkman sa svojom knjigom „Die Grenzen der Kunste" znao ju je očarati. U filozoflji bili su joj bliži od drugih Schopenhauer i Nietzsche, jer su oni „pjesnički filozofirali, jer su bili osjećajni mislioci. Njena narav nije imala simpatije za čisti razum Kantov, za ukočene principe, za tvrdi dualizam. Njena čo vječnost, puna nježnosti i razumijevanja, nije dopuštala da život promatramo i upravljamo sa gledišta suhih apstrakcija i tvrdih principa. Gertrud Baumer priznaje da je jedan od najjačih utjecaja, kojih je svijesna, izvela na nju Ika Freudenberg i to gotovo nečujno i kao samo od sebe. Mladenački-rigorozno i etički dogmatično stanonovište, koje je postavila Gertrud Baumer prema životnim pitanjima, ustupalo je pod utjecajem Ike Freudenberg pomalo mjesto blažem i opreznijem prosuđivanju čovjeka i svijeta. Ova simpatična crta, ova sasvim lična nota nalazi se često u djelima Ike Freudenberg. Ona je puna razumijevanja za dogadjaje i ljude i nikad neće krutu teoriju na njih primijeniti. U tom je pogledu karakteristično njeno djelo „Die Frau und die Kultur des öffentiichen Lebens". Poezija i znanstvena literatura bile su joj neiscrpljivo vrelo zadovoljstva. Uživala je u Getheovim pjesmama i Platonovim „Dijalozima". Udubila se u Naumannovo djelo „Neudeutsche Wirtschaftspolitik“, Simmels-ovo „Philosophie des Geldes" i mnoga druga. Neobičnu simpatiju je imala za pisma, dnevnike i prikaze iz kruga: Nietzsche, Wagner, Bülow. Wagnerova autobiografija, koju je čitala u poslednjem ljetu svoga života, toliko ju je uzbudila, da je zaboravila na vlastiti život i bolovanje svoje. Ovako zanijeti i uzbuditi može jedna knjiga samo onoga čovjeka, kome knjiga nije samo „literatura“, samo onoga, tko umije proživjeti djelo, kako ga je pisac proživio. Ika Frendenberg znala je stvaralački gledati i sve plastički proživjeti. Zato je drugovanje s njome bilo zanosno i sunčano. Sve joj je bilo važno i živo, sve puno izražaja i duše. U prirodi bila je uvijek raspoložena i vedra. Bujna ljetna noć, ladja na moru, seljački ples uz primitivnu

muziku, zdenac obrastao divnim cvijećem u kakvom južno-tirolskom gradiću, samotni hotel u türinškoj šumi, Michelangelova Pieta itd., sve je to duboko utjecalo na njenu dušu. Bili su upravo religiozni akordi, s kojima je reagirala na ove dojmove. Bila je pjesnik, koji nije nikad zapjevao. Gertrud Bäumer veli za nju: „Sie war keinervon diesen geräuschvollen Temperamentsmenschen, die in jedem Kreise, in den sie eintreten, die Luft mit ihren Ansprüchen erfüllen und das Zusammensein beherrschen. Aber es war kein Weniger, sondern ein Mehr an innerer Bewegtheit, das sie stiller und gesammelter machte: eine ungemein entwickelte Feinfühligkeit für die Seele anderer, mit denen sie, sich selbst vergessend, zu leben anfing, wenn sie mit ihnen in Berührung kam.“ Baumerova svršava ovu studiju ovim riječima: „Ein Liebender des Lebens sein“ - das war ihr gechenkt in jeđem Bereich: dem des Gedankens und des Gefühls, der Kunst und der Natur, der Anteilmahme am grossen Geschehen und der praktischen schaffenden Arbeit. Und im Zusammensein mit ihr ist jeder, der ihr nahe kam, ein Liebender des Lebens geworden: das war das Glück, das sie schenken konnte.“ Zagreb

Dr Slava Rastovčan

Оnе... mоје najvjernije

Čitala sam jednom đa je neka bogata Amerikanka ostavila cio svoj imetak svojoj služavci, i to samo stoga, da i ova, kad postane bogata, osjeti sve one grozote i muke od svoje služavke, koje je опа od nje osjetila. Takva osveta moguća je samo u Americi. Ta novinarska patka potsjetila me na jednog Francuza koji, prolazeći jednim našim pazarom vidio je toliko veselih, mladih devojaka, pa se čudom čudio da mi u Dalmaciji možemo još i danas, da sebi pripuštimo u tolikoj mjeri taj patrijarhalni luksuz od pomoćnice u kućanstvu. - Ja živim sa starom majkom - govorio mi je - i koliko nas muke stoji naše čeljade od povjerenja. A ipak mislim da im mi pružamo veće pogodnosti od vas. Naša kuharica, vidite, ima tri puta sedmično izlaz, jedan od tih prima ona svoje prijateljice kod sebe na čajanku, razumije se na naše troškove, i svaku godinu ima mjesec dana dopusta uz plaću. O sobarici da i ne govorim. Te su kod nas fine dame. Jedna od tih, nakon što je razgledala stan, nije htjela da ostane kod nas, jer da nemamo glasovira. Опа da je od prirode muzikalna i slobodne časove želela bi da vježba. Biće da sam se tome srdačno nasmijala, jer nakon par mjeseci primam od njegove majke pismo u kome mi, između ostalog piše: Kod nas u kući je ponovno lom. Naša kuharica, nakon

МАЈ-ЈУНИ 1935

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

77