Ženski svet

( лицем јој се данак грли, (С оком ноћца разговара.

Пређе момче седом етарцу, А лице му стидом гори, Целив'о му суху руку

По му тихо, смерно збори:

„Крен'о сам се у свет даљни Силном вољом, смелим надом, Да потражим срећу своју,

Ал не блудњом, веће радом.“

„И Бог благи доведе ме, Кроз путова мојих нити,

К теби старче, — па прими ме.

Увек ћу ти веран бити.“

Господар га стари глед'о Упанулим оком благо,

Па му рече слабим гласом: „Можеш остал“, чедо драго !“

„Велиш да ви чврсте воље, Џун мари у грудма младим Па ако ми веран будеш, Добро ћу те да наградим.“

Од радости на те речи Младом момку свет ее клати Иде доле, а из сеобе

Неки тих га уздах прати.

Па вољно се лаћа рада, Целом снагом свога мара, Такав раден још не беше У старога господара.

А свакога божјег дана Обиђе га мома млада,

И сва гори неким пламом, Гледећи га у сред рада.

А и њему, кад је види,

Пламти силан жар у груди

„Ево сунца!“ мисли млађан

„Са којег ми срећа руди,“ ж

Већ и треће лето ево На измаку своме врви, За то време вредно момче У свог газде радник први.

Он у свему сад заступа Господара свога седа,

Мудро води целу радњу, Благо млађим“ заповеда.

Увек вес'о све му прија,

Сред истрајног, вредног рада _=> =

Ал од свега ипак му је

Најмилија мома млада.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Но већ ту је и тај данак Да се дому своме спрема, Ох, та знаде да од чежње Стара мајка санка нема.

Па е' у мисли неке дао, Кад, дотрча слуга стара, „Хајде,“ вели, „одмах горе До старога господара“...

На постељи старац лежи, Са душом се јадан бори, ВЗовну момче себи ближе, Па му једва чујно зборип:

„Чедо моје, сине мили, Ја умирем ево сада,

Но душу ми моју кињи Грдан терет бриге, јада.“

„Моја ћерка, моја нада Ох, живота мога. рћно,

Остануће иза мене

К'о сироче самохрано,“

„ја те знадем, чедо моје, Добре душе, божја дара, Ох, та прими ћерку моју Кроз евој живот за другара.“

„Ти ви њојзи омилео, Она ће с уз тебе вити, Љубите се, слажите све, Увек ћете ерећни бити “.

Дрхћућ' момче моми пређе: „Благослови. драги оче,

Док је мене, твоја ћерка Не ће никад бит сироче!“..

— „Срећни били, децо моја, Хвала хвала, мили сине, Сад ће ова смртна мука Много лакше да ме мипе.“.

ж 3 ~

И у једном сухим лицем Мртвачки се облик руби, Хладно чело, хладне руке Двоје младих сада љуби.

Ево већем од годишта Пролетоше до три лета, Момче с креће старој мајци Из далеког туђег света.

„Ја полазим, срећо моја, Да доведем мајку амо,

А како се натраг вратим Одмах ћемо да е' венчамо.“

— „Иди, душо, иди, енаго, Мој дух ће те свуд да прати,

858

Али немој, срце моје, Немој дуго заостати !“

„Два месеца, душо, равно, Чувај десну руку оту,

А после је другом пружи,

Јер знај, нисам у животу.“

— „Не збори ми речи таке Ох, немој ме жалостити, Ако тебе дотле нема,

Тад' ни мене не ће бити.“

Крену момче путем уским Иде живо, иде чило,

ИМ веће се испред моме У даљини изгубило.

С обе стране танка пута Све му знаци стари, мили Који су га срећи дивној Пре три лета испратили.

Па се сећа мајке старе, Што га в толко чежње чека, Како ће се радовати,

Кад га види из далека.

А он ће јој из даљине Пружил" снажне руке евоје, „Ево, ево, дођох мајко, Срећно ти је чедо твоје!“ .

Иде тако у мислима,

А све е' боље ходом труди, Да што пре га може мајка Претиснул на старе груди.

Иде вољно, п не елутећ'

Шта му се у путу спрема,

Не зна, јадан: крај све среће Да и опет среће нема...

Кад пустињом пролазио, Гди ван песка ничег више, Вликовачке ту га руке

Са срећом му раставише.

Иза хумке једне мале Глух се прасак пушке дао, Боно цикну јадан путник, И за тим је доле пао.

Потмули се јеци чују

Из крвавих, јадних груди, „Збогом мајко!“,.. рече... заспа, Да се више не пробуди.

А крвници из заседе

к'о гаврани црни стреме И пљачкају мртво тело Сред пустиње, дивље неме.

ж