Ženski svet

103

ЖЕНСКИ СВЕТ.

104

ДВА ДАНА ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДНЕ ОДБОРКИЊЕ.

Т-ви дан месеца Новембра 1881-ве. е, ја тувам беле новце за црне дане!..

То је доста оштро изговорила, «жена око 40—50. година са порцуланским образима, руменим уснама, враним обрвама п шајтлама.у широкој хаљини 4 Ја тоде аппо

То је све лепо, рече једна од нас двеју одборкиња, но нами није нужно да Ваша начела тумачите, та нам је пословица често као задругарским одборницама пред очима, Имамо за то довољног примера. Ми пођосмо баш с тога, да таложимо невоље. А ево и Вас позивамо на беседу, која обећава да ће бити врло лепа, занимаће Вас а уједно ће Ваш новац бити жртвован на племениту цељ.

„Поштедите Ви мене, ја неиштем ни од кога па и недам ником ништа“ рече набусито госнођа аја тоде аппо . заокупивши нешто нестрпељиво по соби тражити.

Ми, наставиће једна од нас, имамо племениту цељ на уму, за коју жртвујемо време, новац и труд, па се надамо да ћемо пи у Вами наћи племенита чувства, те да нас нећете без ма и најмањег удела за вироте п невољне одпустити. Ви госпо немате деце, а Бог Вам је дао имања.

„Шта се то кога тиче“ рече дрмајући главом госпођа а Ја тоде .. аппо. . . „ча све да их п имам, ни куче ми неће на Вашу, тобоже милост, пасти. Сад мислим да ме разумете.“ За овим речма уђе у другу собу из које се још разабрати мотао њен заповедајући глас. „Сово! Сосо! Иди таки тамо у собу, да ми оне две не покупе што,“ Чуле се и даље неке неразумљиве речи.

Пренеразисмо се

На врати се указа збуњено женско чељаде. МИ тек онда сватисмо да је јава.

Једна од нас двеју окрене се девојчету, са речима: „Добро, да ти госпоју није какав простак чуо, јер би помислио, да прилоте на разне начине купимо“.

Пођосмо са горчином из те куће даље. Како смо тронуте биле, жалостан наш изглед побудио је милостива срца и ми при евршетку, задовољне предамо нашој бла-

гајкињи повећу своту добровољних прилога, на добротворну цељ. Али ми дуго не излазаше из главе госпођа а Ја тоде.

Па ни онда, кад на скоро затим морадох се почасног поверења лишити, јер бесмо премештени из тог места. Па ни онда кад се радосна после неколико година повратих опет у то место и кад ме попово изабраше за одборкињу.

П-ги дам — године 1887.

У седници једној беше решавано да једна одборкиња са благајкињом оду у кућу једне врло сироте болесне удовице.

Коцка је пала на мене и ми се одма после седнице кренемо понесавши нешто новца. По лекарској искази и по добром познавању улица гђе благајкиње, и после кратког распитивања нађемо у некој коморици заиста једно бедно створење. Гђа благајкиња ми рече, немојте Ви овамо, загушљиво је, а ко зна, каква је болест, у Вас је Фала Богу дечице.

Застадох на врати, не зато, што се по савету хтедох повући, него што се згрозих. Зар и овако бедних има! Сачувај Боже и непријатеља мога.

У тој тако рећи, коморици леже на десној страни насађене две квочке, у једној чинији неке мрље, на спрам врата нешто спрових грања исецкано и потрпано, а с леве стране остатци неке сламарице на којима је болесница мршава, жута, чупава, а без јастука и покривача немирно лежала. Чело главе јој крњ лончић, дал за воду ил за жижак

Час по, чуло се кокошије „крее,“ па онда опет тешки уздах болеснице.

Пошто смо болесницу ословили са „помози Боже,“ нечусмо шта нам одазва, само лице загњури у сламу. У том ми се окрене благајкиња са речма, овде није нужно питати, шта треба, кад је свега потребно.

Потражимо гтаздарицу, која нам је баш ишла у сусрет, уговоримо с њом те нам за пеку своту уступи и ако у тескобној јој кућици ипак чисту собицу са креветцом и још неким намештајем, т. ј. ако се астал п једна етолица у данашњем лук-