Ženski svet

НАШЕ ДНЕВНЕ ПОГРЕШКЕ ПРОТИВУ ЗДРАВЉА.

(Свршетак.)

теже погрешке иротив здравља чинимо MJmfi ми јелом и гшћем. Наш желудац је орган о Г р аничена обима, а уз то још са строго одређеним физиолошким Функцијама, а ми врло често заборавимо и једно и друго; па је онда погрешка готова. На те грехове иротив реда и умерености хоће желудац ио гдекада и да одмах одговори осетним па баш и видљивим знацима особито ако га сасвим нрегонимо .... али је обично тако доброћуд миран, да дуго трни и ћути. Кад већ сасвим додија служитп немилоетиву госнодару, који своме хранитељу дан и ноћ не да мира, него га гони на послове што нису за њ, онда се најиосле и он нобуни, на му откаже послушност. Дође ли једном већ и до тога, онда тешко господару! Здравље наше затире се јелом на више начина. Већ наша кухиња има цресудна значаја у томе нитању, а особито по нашим варошима. Ту је она сложена из елемената грчког, турског, мађарског, немачког и Француског начина готовљења, па се ипак за то издвојила из свију у неку врсту специјалитета. Јела, готовл>ена по нашем укусу, и сувише су масна, и сувише су зачињена ирема клими и темпераменту нашем, па нз тога ее онда изроде свакојаке неприлике по наше здравље. Осим тога прелази се у иас одмах иза тако снажне и обилате хране на строг пост, или се таки иза носта и једноничења јако омрси .... па и то је један од оних честих узрока, за што баш ми од желуца често болујемо. Најпосле кваре нас по гдекада и неумерене части, а оне су у нас честе и што још пресудније: вечере су нам снажне и обилате. „Кратка вечера, дуг живот“ кажу наши, а стари неки лекар увек је говорио, како му се у његовој иракси врло ретко кад десило, да га је ноћу позвао болесник, који није вечерао . . . И све то још не би много значило, само кад би човек и уз таке навике имао правога реда и нраве мере али у нас баш тога није. Да не говоримо о деци, која не знају собом владати, и коју и ми често баш јелом упроиастимо, туткајући им но цели дан слаткиш и комађе у ручице.. да не спомињемо, како баш ни ми сами не назимо, да ли је јело хладно, врело, пресно, прожватано и т. д.: ипак морамо нризнати, да смо баш у томе веома неразложни и нехатни. Колико има међу нама, који се строго

држе неког утврђеног реда у јелу —■ дакле својих оброка, па ван тога не ће ништа ни да окуси ? Сви ми и једемо и пијемо, како нас кад случај наведе, на у томе баш и јесте највећа наша кривица, и у тим нриликама и огрешимо се ми и о меру и о ред. Сад смо на два 7 три места служени слатким и кавом, а сад опет седамо у пивари, те уз мезе срчемо горко и опоро пиво. Чекамо кога на жељезничкој станици нисмо ни мало ни гладни ни жедни; али што ћемо од дуга времена, него наручимо што за јело и ниће, па мало по мало и смиримо. Вечерали смо; до грла смо и сити и иијани на смо изашли из куће, тек да нам се јело слегне и да свирку чујемо: али да не седимо бадава: да не увредимо крчмара, вређамо наш желудац т. ј. гурамо у њега силом и јело и инће. Тако данао, а тако те сутра, он нам је иоследња мисао и наЈмања брига све дотле, докле год доиста заслужује ; да му се угађа т. ј. докле год је здрав и нослушан. Тек кад оболи и изнемогне, онда му угађамо. Зато је у нас већ међу млаl?им л>удима а особито варошанима много таких, који болују од желуца. А баш да и не болују, зар је један од нас приметио како ее готово сви ми екањујемо на јело; како га тек еамо примизгујемо, а како то странци халапљиво жваћу и гутају, ма и не било најбоље ? Ми смо се управо изметли у гурмане, и то у гурмане са покварена куса и уморена желуца те тражимо само још оно, што ће нас највише раздражиги. Зато ијесте сразмерно броју и имању од свију народности нас највише и у Карлсбаду и ио другим местиха, где се желудац лечи, за то се у нас толико троши Гисхиблера и Рохичера, и за то је међу нашим варошима ретко видети иравог, здравог размера у телу. Или смо мрладине као у оџаку сушене, или хоће да нас сало удави. Са нићем је мало боље, али би нам се и ту могло много што-шга рећи. Ја нисам рад да дубље задирем у то страшно и жалосно питање, али ћу вам навести неколико статистичких података, да но њима пресудите, како оно стоји код нас. Умирање пијаница је Зђђ иута веће, него умирање умерених особа, и пијанац би од 20 годинасвога века имао да ишчекује само још 15, а умерен човек 45 година живота. ГГијанство води за собом читаву

303

ЖЕНСКИ СВЕТ.

304