Ženski svet

прави ремеци. Па онда зар да она иомисјш, да је он тврдица? Боже сахрани!!! Прве године свог брачног живота спремаше се у сватове ова мала породица, а ту је Јелица хтела да покаже свој ремек. Намесила је слаткиша но избор, и сложила их у две кутије од дебелог паиира. У кола носедају Јелицина мати, Бошкова пуница, до ње Јелица а иреко од њих Бошко. Путовали су тако два добра сата, а још за два и по биће они у Б. . . ~ камо су пошјји Јеличиној сестричини у сватове, с тога су и напечене те силне посластице. Јелица је била ванредно добре воље, расположена за шалу и смеј ; уггрово као кад се иде у сватове, у којима се надамо, да ћемо бити мили гости. Пут је био баш доста рђав. Јучерашња киша нокрила прокопан иут, те су кола често то тамо то амо нагињала, а кадкад баш и добрим запала. Но то би се лако заборавило, да нису одједном чули неки непоњатни звекет и у истом магновењу осетили велики нотрес; коњи застану, јер . . . ох ужаса! точак од предњег седишта био се расуо а кола на сред пута у брљи. Ал што је још горе, сандук на боку, за који су пажљиво привезане биле оне две кутије с посласгицама, изврнуо се тако злосретно, да је пригњечио обе кутије и кад је слуга био сандук издигао, беше наравно сув и чист, те су бар оне скупоцене хаљине, што су за свадбу шивене, бнле сачуване од блата... али кутиј е ?! Ох кутије, не питајте како изгледаху! Но пек је на томе, мишљаше Бошко, само кад су главе остале читаве. „ШталићЈМО сад?! а узвикиула је Јелица. па за тим ућутала. Али није ћутала мамица, она је све кресала, тек да излије свој јед. Па о чему ће него о оном што јој је пред очима. „Ето тако је то!“ викаше оиа „И то ми је друм!.,. Само дај!.. дацијама иикад краја!.. Колко се то давало на овај пут.. Па ето шта се човеку деси у по лега!.. Нашто нам, до врага, овај уз нас камењем посути нут, кад му затворе капије.. што га чувају?.. ваљда тек да ировезу

великог жупана: Жалосно је то! могли смо, сачувај Боже, вратове ноломити. Ох боже, боже, сутра венчање а ми на иуту са поломљеним каруцама. ... То је баш да човек пукне од једа!.. А ти мамлазе...!“ осече се на кочијаша. Па стаде и њега частити, а овај да избегне госпођин гњев, узјаха на коња и одјури преко стрњике до неке мале кућице близу пута, те за четврт сата дојаха носећи собом једну подебљу мотку п неко старо уже и утврди с Бошком ту доронгу за осовину, потрпа поломљен точак на бок а сандук и кутије са слаткишем у сред кола, па крену лагано право у ону кућу одкуд је био мотку донео. Наши пак путници морадоше пешачити за коли, јер су коњи имали и тако доста вући; а мислило се да се узме на послугу какав точак тек да стигну поносно у Б.. .. ; ал и то им се омакло и слуга мораде са ноломљеним точком отићи у оближње село да га оправи ил други сличан купи, а наши јадни путници, морадоше на поиуду добре ове домаћице иочекати у ходнику, и ту на једном столу прегледати оне каљаве кутије, у којима су онако пажљиво посла ане биле оне ремек посластице, од којих се сад видеше саме мрве. Бошку се чинило као да гледа у какВ У рујину, која је од земљотреса јако пострадала. Мамица изгледаше јетка, а Јелица жалосна. „0 да грдне штете!“ рећи ће домаћица. „Та ту је силан новац утрошенЈ •Јвлица уздахне: „Што новац ал онај грдан труд, што сам га ту утрошила; видите, ја сам то све сама својом руком правила*. „Та оио јесте“, настави домаћица; „ал ви труд пе неможете рачунати. Би не живите, Фала Богу, од ваших руку. Па све да га и рачунате, опет је то морало с/гати силних иоваца, јер ја мисјшм, да је то мешено од самих јаја и шећера, је л’ истина? „Да“ одгонори нехатно Јелица. А мамица стала нестрнел,иво дрешити и везивати пантљику, којом јој је шешир уз подвоЈвак нривезан био. Бошко мшњљатие у себи. ~Бог да простиЕ Кад се ко трећц

3. ЖЕНСКИ СВЕТ.

39