Ženski svet

После тога ред је био, Да и јела реч иоведе. „Твој нек буде% поче она ; „Венац славе и победе ! „Но кад човек мир зажели, „Да спокојно проборави,

„Пут га жића уморио., „Од мене се лее му прави“ Нисам чуо : шта је лоза Јели иосле одвратила, Али смотрих, видех, да је На те речи засузила.

Ив. М. Поповић.

ПОЛОМЉЕН ТОЧАК.

(Догађај из живота).

Жаже се, да је кадро и иерце прееудбу. Е, тако је исто једном и слаб точак уч шио добар иреврат у животу наше, хајд да јој име кажемо: „Јелице“. Дакле да вам у кратко нрииоведим тај случај, који је учииио мужа срећним а жену задовољном. Бошко је био добар, солидан млад човек и чиновник са малом платом. Јелнца је била женица из добре куће од добрих родитеља, васпитана по моди. Свирала је у гласовир, говорила је више језика, разумела је доста вешто нрецртавати, вести, плести иа и шити. Знала се укусно обући и по нека јела добро зготовити. Али то све није било ништа спроћу вештпие, којом је стварала ирави ремек. Њеие малене ручице и њена бистра главица извађале су најизврсније посластице, тако дивно, да ни најискуснији критичар не би могао на ино, а да с ускликом не похвали њену, тако звану „добошторту“, „бадемторту“ па и друге дивие посластице, а знала их је седамнаест врста. „Златне су те ручице“ рекла би ио која госпа размаженог стомака. „Права вештакиња!“ узвикиуле би остале. А Јелицина тетица иазивала би ју „правом цукерпекерком“. Само се Бошку врзле по глави крупне мисли. Штета мишљаше он, што ме пису дали да изучим посластичарски занат, па би ми Јелица могла бити десна рука, а овако од куд да јој ја набавим тај силни шећер, та јаја, то масло, бадем и остале несмислице, које ие храие већ само стомак кваре. Бошко се једва усудио да се

жени, јер се бојао да неће моћи изићи на крај са том малом нлатом, али шта ће, надао се, да ће доћи до веће плате; а главно је што је Јелицу обегенисао, те сад нема куд ни камо. Озбиван као што је био, посдане још озбиљнији ; није волео женске, које млого чигају, али је нашао, да и та махна није тако штетна, јер се књиге могу набавити и зајмом, али бадем, шећер, масло, јаја не могу се позајмити. Бошко је о томе почео да размишља тек кад се с Јелицом верио. Пре тога обожавао ју је, сад је пак све ближе долазио на то, како ће се кућити. Није дакле ни чудо, ако је ту Јелицину вештину сматрао за махну, али се тиме уверио да нема на земљи Божијег створа без махна. Тако се наш Бошко бацио баш озбиљно у бригу кад би у соби Јеличиних родитеља видео грдне хрие разних ђаконија, пецива разног кроја и сваковрспе боје. „Зар није то дивота?“ повикала би му често весело у сусрет Јелица. „Молим те окоштај ове! па макар само мрвицу од овог! Зар нису дивне? Уверена сам да их не бн могао нико покудитиЈ „Имаш право! добра моја Јелице, ти си нрававила!" одговарао би јој Бошко окусивши но пеке. Оштро пак ухо приметило би, да му је мали уздах иореметио дисање. Јер, ма да је Бошку та Јелицина вештина задавала бриге, ипак се није иикад усудио био, да јој то призна; а како да учини сад кад се Јелицини образчићи заруменише а очице јој се светлиле од радости. Да, од радости, што јој је све до најмање ситнице испало добро за руком

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3.