Ženski svet

пребијене потуре! Али где је несреће, ту и среће има, вели наша нословица, па тако се и у то) големој невољи мојој нашло добрих људи, који су ми давали храну, што сам поучавао њихову децу, а неко се постарао, те сам и неку малу општинску стипендију имао, иа сам тако таворио свој чемеран жицот. Свршила се и та година, па скоро да прође и двомесечни одмор, а ја не знам, куда ћу?! Срце и жеља ме вукла у С. на учитељиште; али како ћу, с чим ћу? Плакао сам и већ почео да очајавам! Јурио сам сваки дан по улицама као ван себе, а нисам знао: за што и камо? Прођем тако једног понедеоника кроз црквену порту, а из цркве се чуо диван глас старогучитеља како поји онај ирокимен: „Господк оуслишмтх ЛIА, кнегдл коззкати /ии кх HeaiS, што на српски значи : Госнод ће ме услишати, кад му зазовем... Стајао сам... Осетим, да мрави пролазе кроз мене, коса ми се дизала... Пало ми на ум, да се већ неколико дана нисам, по свом обичају, Вогу помолио Стидео сам се од самога себе... Одмах уђем у храм, где се и по трећи иут разлегао речени стих; одем у певницу, да помогнем староме господину, јер сам увек радо појао. Заборавио сам тада на све патње и јаде. Кад се и ~отпуст“ дао, изиде преда ме добри свештеник, пружи ми пријателзски десницу и похвали ме, да лепо појем. Пољубим га у руку и заиитам, шта му ради син, мој саученик? Здрав је, хвала Богу! Спремам га за препарандију, време је ту. —Баш добро! Сетио сам се. Чујем, да ћеш и ти у пренарандију, па би ли био тако добар, да се нримиш, да нопазиш тамо на мога Стевапа, -- још је детињаст! Пречасни господине! одговорим ја, тешко ћу отићи у преиарандију; ја немам с чим. И сузе ми потекоше. Не старај се, синко! Моја је брига то. Ја сам баш рад, да ми будеш са Стеваном заједно на стану, па за то не ћеш плаћати ништа, а наћи ће се још честитих оиштинара, од којих ћу ти скупљати месечну припомоћ... само буди дебар као до сад и учи, као што си и до сад, а

ја имам својих пријагеља, па ћемо гледати, да ти се подари и која стипендија. Хвала вам, пречасни господине! Не ћу вас никад заборавити! Од радости нисам се скоро ни опростио с њим, него сам потрчао на гробље, матери и оцу, да им поручим, како још има добрих људи на свету. Моје топле молитве пратиле су благодарне сузе, које сам сипао на очину и материну гробницу, да их подсете, да се и они моле Богу за мене и моје добротворе. На неколико дана за тим, баш кад ћу да полазим у С. и кад сам полазио к пароху на ручак, изиђе преда ме гимназијски послужитељ и рече ми, да дођем к унравитељу. Ту затечем једног странога пуковника; кога сам, судећи но униФорми, држао, да је Рус. Учтиво се јавим. Обојица ме љубазно отпоздраве, па ће онда г. управитељ: „Чујем, синко, да ћеш у учитељску школу? - Ако да Бог! - А како ћега се издржавати? Господин свештеник наш обрекао ми је, да ће се он старати за мене. Али кажи ми, синко, сад, е да ли ти је кад иокојна мати причала што о неком свом брату? Јесте сећам се. Говорила је, да се о револуцији 1848. г. храбро и одважно борио и да га је од тога времена нестало ; гата је с њим, не зна се, а нико пије ни чуо, ни видео, да је погинуо. Ево га сад ту! - повиче странац и две крупне сузе скотрљаше му се низ образе. Ходи у загрљај ујаку! Плакао сам ја, илакао је ујак, а видео сам, како и управитељ гледа кроз дугу шариу. Дирљив је то призор био! Кад мало дођосмо к себи, онда ће ујак да ми прича: - Прошло је двадесет година, од како сам отишао у Русију и тамо за кратко време поручиком постао. Срећа ме је послужила и у војсци сам брзо напредовао. Али срце ме вукло овамо и једва сам чекао, да добијем прилику, да видим и еа-

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.