Ženski svet

Остављајућ мајку своју Куд си нагла, куда циљаш?“ Ал’ ти, мајко, добра мајко. Још ме тихо благосиљаш!! .. . 0, та.стБС море, Мма свога краја, И његова силиа, Везмериа пучпна. И свиколки редом Васионе диви, Безгранична ј’ само Љубав мптвргта !

111. Збогом девојаштво, екрпљо блага мога! Благо ејајно: разбој п многа нтгт таика; Ннтж: моји дивии златонадп санци, Разбој: моја млада дуига плетосанка! Не предајем ја вас забораву вајпу, Ево од вас сплетам усиомену трајиу! Марљиво вас шгжем, у оилату свијам, Драгоцену слику љоме да обвијам: Дело уметника све-васиопскога, Будућност жтгвота овоземиог мога!

Д. H еранџић- Брашов анова.

ЉУБАВ СВЕ ОКРЕЋЕ.

rrifigft Jt>y b / V b ело 11. je малено село. Из љега шаЖ ље м ie;uiy причу. Малено село, мала и прича. Ал је та нрича жив s догађај, о коме ће вам сваки П-чин да прича баш као и ја. Није требала тако да уради! Сваки ће вам овим речима иочети причу, иа ћу и ја. Ал’ најпосле Бог је хтео тако, или је баш суђено! Тако се сваки тргие, јер се боји, да не би неправедно осудио. Тако ћу и ја! Дан, као што је Богу воља. Леп ли је дан, а сунце сја, иа не да човеку, ма и највећа буба био. да га преспава. Мислиш, да је изникао свет из земље. Та'ко све гамиже по пољу. Једпи сеју кукурузе, други илеве жита. Млађи свет пева, да се ори. А и стари не могу, да затаје своју радост. И, ако не певају, а они по мало свирућу. Та само у царству човековом да уживаш, па је доста. А где је оживило царство биља, што ти душу блажи; а где царство животиња, особито тица, тнто у лету крстаре која вишље, која ниже испод небесног свода, иа те запесу умилмим цвркутом. Ал’, хајде хладно да се занитамо: та зар би и могло бити другојачије у иролеће, кад се све оживљава и повим, веселијим дахом дише?! Само тако може да буде! Све је живо, све је весело! Јес/г, али па нољани ! Кад се не би освртали на ову кратку причу, могли би рећи, да је и у селу све весело. Чак и старе баке су веселе! Је-

дна ти певуши унучету, друга сама себи поред гушчића, које бака брижљиво храни било па трави у башти, било пред ходни ком. Та зна бака, да треба и за кућу, па мало и за продају. А зар за попу да заборави ? Јој, све, али то ие ! Гле ме сад! Готово, да ме баба задржа! Крајња кућа од оне стране света, на којој нам сунце својом румени вели „лаку ноћ и као да мрзи на иролетњу дивоту. Нема ти никога ни на дворишту И, ако би викнуо уобичајеним узвиком „нано и , не би нико изашао. Кућа широм отворена. Мора бити ма кога унутра, па ма спавао.. Неће се добра Милка Перић увредити и ако је пробудимо. Та не би њу цело село, и мало и велико онако срдачно звало „нано“, да она није добра дупта! Хајд’мо унутра! Мала чађава кујна је отворена. Ма како лупао ногама у ходу, оиет се нико не одазива. Завириш десно у собу, нема никога. Хајд’ лево! Управо у собу! По намештају видиш, да је соба спаваћа, За сголом као умртвљена седи нана. Нано, нано ! . . Тек се сада трже нана и у плачу се мучи, да и једпом речи отиоздрави госта. Ко-о-је? шгга нана. Ја сам! А ти си, Јело! Ја сам! потврди Јела Паланачка, прва комшица. Шта ти је? иоче сиаш Јела. Уби ме! Несретница ме уби! Ко ће ме сада водити, ко ли хранити . . . кука Нана.

Бр. 7 ЖЕНСКИ СВЕТ.

111