Ženski svet

Речју „свима“ ноказује научењак, да из споменутог опредсљења нису ни жењ ске изостале, јер и њихов позив требада је реагенс на свако мртвило и застој друштвени. И баш за то, што су и жеиске не само позване на рад у друштву, но су и одговорне, имали би овде искрено да предочимо једну друштвену ману, која је готово урођена у нашем женскињу. Још су стари филозофи изрекли: да само онај народ има будућности, који имаде племенитих страсти и лаких мана. Мана, што ћемо ју споменути, стара је, урођена, скоро рећи да је прешла у особину српског народа, али је она npe лепшој мети грела, но што греде данас. јер је изопачена За то ипак нисмо да ју искоренимо, но да ју мало ио мало изведемо на прави правац. А за што баш да у женском листу расправљамо о тој мани, те да је предочавамо женскињу нашем? За то, што је оно исту скренуло с правог пута, те је дужно то на прави пут довести. Ко иоле познаје Србина по његову животу и делима из прошлости, свак ће знати, да је Србин имао између осталих и ову племениту ману, која му је у особину прешла: поносптост или понос. Тај понос беше израз духа, правог српског духа, који у светској повесници заузима ретко, ал’ знатно место; јерје створио својим животом умно благо, које ће вековима показивати Србина и човека у свему: било на мудрој беседи, бпло на одважном делу, а било то у време рата, било у време мира. Једном речи Србин и Српкиње поносили се сами собом, али само за то, што су Срби, какови треба да су! Јест, али кад се стаде увлачити туђипски дух, кога као што повесница прича увлачише женскиње стране, па га попримаше иаше, онда туђински дух надвлада, и прави српски понос, који се клонио само на истицање личних особина иретворио се у горди поиос, у презирање евојих најближих, т. ј. у међусобном понашању. Место једнодушности у делу и животу, овлада лична интолеранција, међусобно ирезирање, незадовољство, растрој у српском друшгву . . Погледамо л’ данашње наше ериско

друштвено стање, видећемо, дајеоножалосно, недостојно сриског имена. Задубимо се, исиитујмо узроке том стању, наћи ћемо: да су женске велик виновник том стању. Мзмеђу осталих узрока ћемо наћи и уверити се, да јеотуда: што су женск е нанус т и л е св о ј пра в и срп с к и пон о с, прнсв о ј и л е стр а н и ди ш у духом тих елемената. Нема ти ту више оног заједничког искреног додира и саучегаћа у раду и животу него се гледа и на разлику сталежа и материјалног положаја; нестаје оног поноса „ја сам СрбинСрпкиња“, нит се Срикиња дичи и поноси тако оним, гато је наше, већ овлађује интолеранција, међу нама самим .;. Онај је, или она боља, која туђим духом може све то више да импонује свом сриском духу . . . Није истипа, што рекох зар? Погледајмо се у говору, понашању, ношњи, раду, дружевности и т. д. И зар нећемо наићи гордо ирезирање свега, што је наше, а у том да нредњаче баш Српкиње! М зар је једна, кад би је упозорили на ту ману, одвратила: „Тако хоће мој ионос! или мој ионос ми не да друкчије! u Понос, ионос! Јест, треба га имати, али само као што се уверисмо, правог ерпског ионоса, који ће ериско друштво узнети на ону висину, на којој треба да је. Овако, ако устраје т. ј. ако и даље буде владао горди понос, ноношење, све ће већа застојалост у српском друштву овладати. А шта је за нас српеко друштво? Огледало нашег приватног и јавног живота! То нам је све и сва, иа зар и то да напустимо?! И овако смо унали у очи. Пре неких дана ми причаше висока једна личност, како га је у разговору запитао румунски генерал Дода: „А шга је са браћом Србима? Нешто ми чудновато изгледа, што се они и сувише мирни показују. Ил’ је то ваљ’да етруја така овладала?" Заиста је овладала струја немара и свега, што смета иравом нам друштвеном животу. И то све бива, јер нема српског поноса; све ће то дотле трајати, док се не поврати српски понос! . . И зар Срикиње да не оиоменемо на тај важни Фактор друштвени нам на српски понос?! Ј. К-ћ.

ЖЕНСЕИ GBET. 7.