Ženski svet

од јада, којој су очи готово иобелиле од су:за. Он је дошао, после миого године, када проиграо све па н еопствепи живот! Пошто су га двануг гоиили судом, и иошто је четир иута седео с оне стране браве, једиом речи, iioiiito јс са свим пропао И тога дана била је моја матп код ње, која је онда била иајвећа болесница. Већ јој се ближио крај. Док су оие тихо говорпле, зачу се, да се иеко напољу но степеиицама батрга. г Ко је то ? Молим вас видите, које је то? а На иољу је стојао човек у одрпаном оделу, замршене браде и косе, са великом иалпцом у руци, иогледао је чудновато, на онда је замоли да му удели. Моја мати га погледа, и виде у њего вим мутним очима пешто што је налик било на стид. „Станује ли још овде госпођа Лонова?" Оно што је моја мати слутила, обисти нило се. „Ервипе!* 4 викну моја мати ноплашено. „Јесте лп ви?“ Он иолахко сагну главу, иа онда сс наслопи на зид Блатњаве чизме делу беху му са свим нодрте. Из овеиггалог му капута вирила је прљава кошуља, а сав је заударао на ракију. г Јадни човече !“ шаптала је моја мати. „Ходите пе, не мојте joiu.“ Она застаде, беше се готово згадила иа њега па не знађаше шта да чини. „Шта је са мојом матером? Је ли жива?* ; ушгга оп иолако „Јесте али се бори смрћу. Заштедиге ј'»ј у садањим њепим тренуцима тај јад да вас таког види Дођите за једап сахат мени кући; ја ћу вам иомоћи колико будем могла; а видећемо шта ћемо иосле чинити“. Без икакве речи оде он батргајући низ стеиеие, а моја мати је још дуго непомична стојала. Једва дође себп, и тада се врати болесннци. „Ко је то био? Уиита јадница усиљавајући се да говори „Неки просијак“. „Тако. Иа јесте ли му уделили? Виднте“ и она узе моју матер за руку

и шантатпе тихо и испрекидано „видите, ја све мислим можда ће и Ервин кад год доиасги невоље па ће тражити номоћи. Вама могу то рећи. Боже мој да ли је још жив? Не пе! Зацело није; та он би ми писао!“ и она горко зајеца. Моја мати дуго ннје могла нрсговорити. Када се смркло довела је Ервина сама у кућу. Тек пошто га је мало уљудила и иахранила, смела га је пред матер му из вести. „Причекајте/ рекла му је „идем ја папред; ви корачајте нолако, а ја ћу вас кад буде требало викнути а . Када је моја мати ушла, диже се са столице неко девојче које је болесницу иослуживало. Болесница је лежала мирно, а беше окреиута зиду, а по кад и кад се чуло како крчи. Изглелала је као да је са светом већ раскрстила. Душа јој беше већ у нола излетела. Једва се могло оназити да још живи. „Како сте? уиита је моја матн тихо, и паже се њој. Она отвори евоје изнурепе очи. ~Хва ла, уморпа сам уморна“ на онда ој се очи онет склонише. „Госпођо, имам да вам кажем пешто врло радосно!“ рече јој моја мати. Она иодиже главу. „Ервин!“ моја маги задрхта нри тој речи „Ервин је дошао*‘. На лицу јадне жене указа се израз, као што се нојављује код оних који слугаају иеког ко без све сти говори. Опа окрете главу. Страх и иајвећи јад огледаше јој се на лицу. Па онда се из боних јо.ј груди оте врисак. Исплакане јој очи спазише њега! Он уђе у собу, потрча њој, клече иред њену ностељу, ирихвати њене обе руке и оба синаше их пољунцима. Тада се онет са њених усана оте неки глас, глас, какав можда још ни један створ није изразио. Она пружи главу у нанред уста јој се отворише, хтела је да је иољуби највећи нитков, који јој је тек на самртпом часу дошао. И кад је он пољубио чинило јој се, као да се анђео божји из милости надиео над њом.

122

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 8.