Ženski svet

ме врло љубазпо поздравише; опе беху на таке посете већ навикле. Песник бегне за неко време на мене заборавио. Обе даме беху спремне за шетљу, и уђоше да се са њиме опросте. Он иољуби кћер, рукова се са *женом и отнрати обе до врата. По том се опет врати мени и седе на сврје старо место. „Извииите што сам вас неколико тренутака пренебрегао, ал шта ћу, кад сам ја и суируг и отац . . .“ ,Ви живите врло леним иородичним животом“ усудих се ја рећи ~Тако ie“ одговори оп. „Драги мој младићу“ дода по томе искрено „само опда се задовољно и сретно живи, кад се живи не за себе већ за друге. А ја, ја се необично срећним осећам кад иомишљам на то, да сам кадар жену и дете хлебом захрањивати! Песнички рад је додуше узевши у главном слабо награђеи, пут којим он иде често је врло трновит, то сам и ја искусио али збиља о чему ми то говорисмо мало час?“ „Та ми се још нрилично налазимо код исте теме. Ви сноменусте како вам се и самом чипило да сте млого радили ако сте ио три часа дневио у послу провели.“ „Да да. Па мислите ли да би ја дотерао довде до чега сам дошао да је на томе остало? Не Зацело не. u „Али ваша даровитост“ „Даровитост али даровитост се мора однеговати и оспособити за посао, а за то требамлого, врло млого дурашности и вредноће. Сетите се само да Шпилхаген у свом ромаиу ~Ангела~ вели: Даровитост ie лепа ствар, али је тек вредноћа кадра да из њеног метала слије звопо које на далеко одј екуј е. “ ~Иа коликорадите ви сада? Ј упитахгаја. „Па готово ио цео дан.“ Ја се разрогачио. „То ја не бих могао издржати!“ узвикнем ја. „Та то је онда ваш писаћи стб за вас правоместо мучења.“ „Некад је то и био“, одговори песник замишљено. „11а и данас још кра} толика богата прихода радим ја врло млого. Та ја сам и уредник. Бива да сс зарадим чак до поноћи, на и опет се пре зоре дигнем на посао." тм

~Драги Боже та то јс сувишеА „Ал тако се мора чииити. Особпто иочетник мора бити вредаи. А пгго сам ја иостао тако вредан, имам да захвалим само својој суседци.“ ~ Ј а вас н е разумем.“ г Верујем“, одговори оп смешеКи се. „Пре док сам ја био тако незнатап иа још и сиромашан имао сам само шест стотина марака ирихода од каиитала који сам насљедио становао сам у некој маленој собици па четвртом снрату, и живео сам као најсиромашнији момак на свету. Чини ми се још и сад видим, оиу јадну избицу са малим нрозорчићима, овешталим намештајем, једноставном иостељом, столом, столицом и огледалцетом. Сад не би могао тако становати, ал онда, онда сам могао ито још како! Онда ми је моја сиромашна ћелија изгледала као најгоспотскија радионица. Мој писаћи стб стојао је уз једап прозор, па када би са свога иосла дигао главу, ирелетао би ми поглед преко небројено млого кровова. Јел’те леп изглед за млађаног одугаевљеног иесиика? Између кућа провиривало је но неко високо дрво на којим се лишће у нролеће зеленило, у лето тавнило у јесен жутило и шгјпосле опадало. Дође зима, дани окраћаше, поче се рано смркавати, па у таком омркнућу указа се преко иута од мене оиет па прозору иеке сиромашне собице светлос/г малене лампе. ‘ „Аха, ваша суседка била је каква стара шваља“ „Ни е пријатељу, него баш млада. С почетка сам је тек мало видео јер малепа ламиа показала ми је само млад жепски лик који је био окружеп густим коврчама. Ја сам бивао мало код куће. М.оги и редовап посао иије мн ишао у рачун, шта више чинило ми се. да таки рад не би био достојан иравог песника. Па и опет ме је моја суседка навела на то да је сваки дан гледам ма да није ни слутила шта је са мном учинила. Како? Ево ћу вам рећи : Светлост се у њеној соби засијала редовно у четир часа по иодпе, а пестајало је у једаи час ио поноћи, а у шест видео сам је опет.“ „Драги Боже зар сваки дан?!“

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

143