Ženski svet

што треба да је жена и домаћида и ја сам се тиме задовољио. Сва задиркивања мојих другова нису ни за тренутак могла помутити пашу лепу слогу и срећу. Моја Јела се сваком таком нриликом са мпом заједно одсмејала, то је био сав одговор на сваку њину иримедбу. Па и опет је наишло негато, што нм је п ако за кратко време нашу узајмну срећу помутило. Било је то једног лепог легњег вечера, када сам се ја са Јелом крепуо у шетњу. На шеталишту ие видесмо случајно никог од позпатих. Рачунајући да ћемо можда паћи згодна друштва у нивари, упутисмо се тамо. Кад уђосмо у нутра, опазим ја, како се неки транац, који је баш иекако уз врата седео збуњепо машио шешира и поздравио нас. За мене је лице тога чо века било иосве страно, те сам мислио да јс какав иознапик моје жсне. У тим мислима окренух се Јели која је за мном ишла, да је уиитам за истога ко је. Но оиа је тако брзо иројурила крај мене, да је без сумње моје иитање нречула. Опазила је за једним столом своје друштво, па де уиутила тамо. Тако сам бар ја у опај мах мислио, иа се и сам упутим за њом. У веселом друштву сметиух с ума поменутог странца и сетио сам га се тек када се крепусмо кући. „Ко је био онај странац што нас је поздравио кад уђосмо у нивару?“ запитам ја Јелу ношто смо се упутили кући ' „Који странац? уиита опа равиодушно, ја писам приметила да насје ко иоздравио 41 . „Тако Ј , рекох јој г а ја сам мислио да се његов поздрав тицао тебе«. Не сећам се више шта ми је на то одговорила ал знам да је са свим други разговор иовела, а странац био па и није. На иеколико иедеља иза тога, ишао сам са Јелом неком улицом, када с друге стране оиазих онет оног страица из пиваре где нагло корача. „Јело, ено онога странца за кога сам ја држао да је твој познаник“. Она погледа преко, па онда нагло окрете главу и загледа се у чипкасти накит свога зарукавља, баш као да хтеде на истоме- некН недостатак нонравити.

„Ја тога човека икад нисам видела“ рече она, ал моме оку није се омакло да су јој образи поцрвенили. То ме је изненадило. Нисам хтео ништа да је иитам, али сам наумио, да бодрим оком пазим на све оио што она чини и куда иде, а како сам се од онога тренутка осећао, не треба ваља да ни да вам кажем. На тај мој пемир бивао је сваким цаном све већи, тако, да сам ја за кратко време почео осећати шта је љубомора. Ал ири свем том понашао сам се према Јели тако, како она не би могла ни слутитн какав немир кида моју душу, душу, која је п,у тако волела, тако обожавала И за дивно чудо, ја сам по кад и кад опазио како она нестрпљиво иогледа на часовпик ако се ја случајно ван обичаја свога задржим код куће, и како ме по неколико нута опомиње да идем у школу да се не би закаснио. Све је мање хтела да иде у гаетњу, а овамо је гонила мепе да се ја шетам, доказујући ми да је за мене који се толико у школи бавим шетња неонисано нужна. Но све то било је мало кривице а да јој ја своје неповерење наго вестим. Ја сам сам себе тешио тим, шго сам све то гледао кроз иризму евоје љубоморе Па ако би јој баш што и хтео сиоменути, мислио сам ја, зато би требало да имам озбиљнијих и стварнијих доказа А таки се на нашу нес; ећу брзо указаше. „Јело“ рекох јој једном кад еам кући дошао „данас смо имали проФесорски збор у коме смо расноред часова друкчије удесили; тако, да ћу ја сада имати много више времена које ћу ставити теби на раеиоложење^. Дск сам јој то говорио, гледао сам је иетрепимице да ми се на лику јој ни један покрет не омакпе. Ал од онога што сам јој са лица шчитао, следил ми се крв у жилама. Образи јој час бледише, а час се руменише, а усне јој задрхташе, као што то бива у оних ко]е обузима велики душевни немир. Не знам ни сам шта ми би у опај мах; ја нисам хтео ни онога тренутка да јој дам нознати шта се у души мојој збива, али је љубав моја према њој била јача од мојих најмера, од моје воље. Нога ми и нехотице коракну ближе њој.

156

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10.