Ženski svet

тара који би се указао. па и сама кијавица без грознице, нрекинуо би даље ово

хладно прање. Труи се не сме никад прати, док не прођу три сата после јела. (Свршиће ее).

ПЛАЧ ДЕЧЈИ.

(Наставак).

Саољашње увреде тела или деца сама себи нанесу или их узрокује ко други. Као што се лако даје схватити, онде је увређено мање више само тело дечје, а овде му је и тело и душа непријатно дирнута. Код телесних увреда, што су их деца сама себи нанела пре свега ваља видети, да ли је увреда онасна или неје. Ако је опасна, онда ту ваља поступати и као код озбиљнијих унутрашњих болести; ако је пак лака, онда би поступак од прилике могао бити следећи: Кад се дете огребло, посекло, ударило и т. д Ваља му рећи: неје то ништа, проћи ће!“ Тим и томе подобним начином дете ће се уверити, да то што га боли, заиста неје ништа; оно ће се научити сносити мање увреде тела без икака кукања и лелекања. Често се дешава, да мати у таким приликама рече: гчекај да мати мало иири!“ па и тај иоступак је уместан; јер материна блага реч има велику моћ код деце. Уз ово је иотребно децу по мало и корети, што се несу чувала; само то не сме бити чињено са каквим еФектом, него хладно и равнодушно Ми знамо, да се дете у игри мора кад и кад мало позледити; али га ииак за то ваља учити, да се чува; оно треба да зна, да се деца могу играти и без да се нозлеђују. У нагаем народу се често неумесно постуна при мањим телесним позледама дечјим. Тако на ир. кад се дете иосече, каже се: . ако чује Ева, изиће ти црева и т.ддц. ц Дете се у почетку јако нлаши крви; ако му се дакле говори оно, од чега ће се оно још више нлашити, без сваке сумње ће му се иепријатност и терет само увеличавати. Отуда пак нема никаква добра ио дечје унапређивање.

Ако дете падне, каже му се често: „устај па оиет (падни)! Бог да прости! тако ти треба!“ И то је све неосио* вано, јер ће дете сумњати у нашу љубав и учиће тако исто осећати и i\ ворити ирема својим ближњима. И још један иеуместан обичај има у нашем народу, који овде хоћу да напоменем. Када се дете удари на пр. о сто, онда родитељ или ко други бије сто, говорећи: „а чекај ти столе, сад ћега добити, што си ударио моје дете!“ Не треба мислити да је то само бесмисленост чинити, него ваља узети, да је тако радити сасма и штетио; јер, кад се дете са својћ несмотрености удари, ни мало неје наметно кривити другога, па ма тај други био и кака мртва ствар. Тако се деца уче тражити кривицу код другога и онда, кад су сама крива; то пак значи, учити их, да буду несмотрена, покварена. Ако не умемо да утишавамо децу на оправдан начин, онда боље да их и не утишавамо; нишга не радити неје тако неумесно, као што је неумесно зло радити. За васпитавање је од велике важности и онај плач дечјп, што је изазван телевним и душевним пепријатностима и увредама заједно. Ако игде, онда, овде родитељ ваља да иази, да са децом што боље иоступа, јер врло лако може на њихово унаиређивање штетно утицати. А кад се зна, да по дечје добро у будућности, душевне непријатности и увреде могу имати већих последица од телесних; онда се увиђа и важност ваљаног васпитања у овим случајевима. Дабоме да и овде, код јачих телесних увреда ваља заборавити на све, на само гледати да се детету што нре иомогне. И само дете, кад је јако позлеђено, не мисди на друго, до ли на свој телесни бол.

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

165