Ženski svet

крајевима Српства, сходне црквене и школске свечаности, да тако отргне од заборава грозни и тирански чин потурченог Синан Паше. Да би остало и видљива знака на оном месту, где се овај срамни чин извршио. народ је, у Србији, решио, да се на том месту подигне храм св

Сави из народних прилога, и тога је дана на Врачару ударен темељ св. храму. За бечку женску гимназију приредиле су 7. (19.) априла о, г. саме женске један концерат, на коме су приказане само оне нијесе, што су женскиње изумеле и написале.

ЗАБАВА.

СРЕЋНОЈ ВЕРЕНИЦИ.

МАЋЕХА.

(ИЗ ПРЕПИСКЕ ДВЕЈУ ДРУГАРИЦА.)

сенка заборава твоје успомене. ч те иесма ова мала Опет на њих опомене. Нек те сети ових дана Пуних миља, наде, среће. Који ти се у животу Никад више вратит’ неће. Ти си млада к’о кап росе, Живот ти је препун cjaia. Не дај Боже, да у њему Буде икад уздисаја!

Панчево.

Шрага Маро! Има већ више од по године, како се растадосмо и ја ти још нисам досад ни једном речицом одговорила на твоја силна писма. Немој ме питати за узрок што сам ћутала, јер ћеш се само јаче ожалостити, кад чујеш мој одговор. Ти ми, драга Маро, често пишеш и у сваком ми писму описујеш своју срећу а свака ти је реч тек само одсјај оног задовољства, што ти иуни душу и ја се томе од свег срца радујем та твоја су писма једини сунчани зраци, који продиру у мој несрећни живот. Да, мила Маро, ја сам несрећна! Мислим, да је ова једна реч довољна, да ти објасни моје ћутање. 0 срећи може човек много писати, а о несрећи још више, али о срећи својој сваки радо говори, о несрећи нико. Досад сам

Ти сад у нов живот ступаш, Где те срећа, љубав чека. Од тебе ће зависити Да то буде дуга века. Буди верна своме другу, Јер је верност камен драги, Та њојзи су песме вили, Сви песници нови - стари. Наиђу ли икад на те, Часи бриге, сете, туге. Тад се сети ове иесме, И искрене твоје друге.

Пише: Даница Б.

Даница Ч.

ћутала, јер еам најрадије евоју несрећу скривала од сваког, па и од тебе, али сад не могу више ћутати, морам се коме потужити, иначе ће ми срце препући. Сећаш-ли се оног дана, кад сам ти јавила, да сам испрошена ? Ти си се врло зачудила, што се удајем за удовца, па још с двоје деце ; и твоја добра мати ме је световала, да то не чиним. Но ја нисам имала куда реч сам своју дала, па сад је већ било касно свако световање. А и шта сам могла радити? Као кћи сиромашног званичника, који ми није могао дати мираза, нисам могла чекати, незнам какву прилику, него сам морала бити задовољна, што ћу се удомити. Па гледајући свог оца, како се савија под теретом силних брига и борбе за опстанак, како с тешком муком издржава своју многобројну породицу, ја

76

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5.