Ženski svet

она „долази за који дан u , па онда опет отрча за гласовир. Под њеним нрстићима онет почеше одје кивати звуци валцера, али га она сад с таким усхићењем свираше, да није пи приметила једпог стаситог и леиог младића од својих 25 годипа, који тихо и нечујно, док она свирагпе, уђе у собу и стаде код врата, иажлгиво слушајући дивну свирку Био ј е то леп, висок и елегантно обучен младић, чије црномап.асто лице красаше леии црни бркови, а светле црне очп тако ватрепо гледаху на девојче, које за гласовиром сеђагае. И опет одјекнуше последњи звуци вал цера и она устаде са столице, али од једном, само од погледа једног, радосно кликну. „Милаие“ и нритрча му. ;,Милева“ викну он узбуђено „сад си само моја“, а она му паде на груди и јецаше од силне радости. Она не могаше речи проговорити, својим сузама је говорила. „Знам, да си се л>утила на мене, али ја сам тако хтео, знам да ћеш ми опростити, Ја сам нисао матери, да те мислим одмах исиросити и казах јој, да ти о мепи ништа не говори. А сад кад се смем на-

звати доктор Милан Јовић, дозволи ми опо, за чим сам толико жудио, и он јој патаче иа њен прстић леп брилијантски нрстен. „Ах Милане, не ја теби, пего ти имаш мени много да оиростиш. Ја ћу ти све причати. Али мати“. „Мати све зна. Ја сам јој све исповедио Ја сам удесио и оно писмо. А сад, сад ћемо отићи код моје итвоје мајчице и нреставити јој се као заручник и заручница “ Милеви као ово да беше сан, Трљаше руком своје влажне очице, алп не, била је јава. * * * После неколико недеља била је ејајна свадба доктора Милана Јовића са госпођицом Милевом Марић. Милан је после кратког времена добио место за лечника у свом родном месту и он је сада поред сво]е красие женице најсрећнији човек. ЕБегова женица, која га тако искрено љуби често му, седећи иоред њега за гласовиром, свира његов ~Donau“ валцер, за који увек, разуме се као награду, до бија, од свога мужића пољубац, а верујте да се она зато ни најмање не љути. Београд Фебруара 1894 г.

Ђ. М. Јосимовић.

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ.

васпитана деца. Нааисао париски адвокат Фернан Наколај, нревела на српски Тилија Довијанићева: издање Коларчеве задужбине, Веоград, 1893. Цена: 2'50 динара или 1 ф 20 н. Нисам скоро читао тако лепо наиисану књигу, niTO учи, како треба поступати с цецом ако желимо, да нам буду добри и поштени људи кад одрасту. У књизи се прати детин живот од рођења, па до зрелих година и ређају се ирво све махне, које често родител.и чине при васпитап.у деце своје, те постају рђава и неваљала. Н к д се тако наређале махне и примерима иоказало: са чега постају деца рђави л>уди : онда се прелази на поуке и \чи, како треба постунати и чинити, да постану д<-*ца добри и поштени чла нови друштва и лепа радост својих родитеља. У књизи се признаје, да има деце. што су од природе добра, а и таке, што рођењем донесу већ неке наклоности на једно ил друго зло, па ее дају упутства, како треба поступити с овима. Књига је, поред своје лепе садржине, уде шена врло добро за читање, јер је иисана у

кратким одломцима, а сваки одломак ипак изгледа као нека целина, те је, лако разумљива и нривлачи човека, да нрати с нажњом мисли, а да се не умара дух. Ма да је књига преведена с Француског је зика, ипак је тако вепгго прерађена, да изгледа као оригинал; тек по туђим именима, који се наводе у иримерима неким, може се познати, да се ту приказује стран свет. Примери су узети, поглавито из грађанског, варошког живота, крји се и код нас почео одомаКивати толико, да ћемо скоро у свакој тре ћрј кући иаићи на сличие појаве; те је но томе и књига од врло велике- важности но нас и наш млади народ, који тек излази из примитивног доба. Ми особито пропоручујемо ову књигу нашим материма крје су у нрвој линији позване, да руководе васпитање своје деце, јер ће овдедобити млогу лепу иоуку за свој васпитни рад. Књига износи 500 штампаних страна веће осмине те по томе није пи цена велика Књиге за народ, Мз задужбине Петра Коњевића издала јс „Матица Српска“ носледњег ме-

ЖЕИСКМ СВЕТ. Вр. 6.