Ženski svet

. . . Било ми је деветнаест година. Тек ми се нагаравиле науснице. Истина, нисам баш био ружан, али ни никаква ленота .. Нисам се морао борити ни за насушни хлеб. но могах, као и данас, безбрижно живети. По каткад бејах и болан од оних ситних младићских туга, које и пролазе тако брзо као снег на сунцу. Но то све не мењаше ни у колико редовни ток мога живота. Ајш једног дана дође крај том редовном току . . . . . . Баш када се хтедох одати уобичајеном свакодневном пољском уживању, у тренутку, када заилажах за ђумручки плот, указа се путнички пароброд, који долазаше од Београда . . . Двоумљах! . . Да ли да се вратим, да видим приспеле путнике, или да наставим јутрењу шетњу по зеленој околини . . . Победи ирва жеља . . . Била је недеља. Диван дан. Сунце одскочило високо на зренику, јер беше скоро десет часова пред по дне; с истока ћарлијаше лак поветарац кошавин, разблажујући загушљиви летњи ваздух .. . Бели облачци прелетаху високо плавиљем азура, губећи се у сунчаној замаглици на зренику далеког запада . . . Весели цвркут малених нтичица, помешан са сањивим грактањем гавранова, у густим сеницама растовог шумарка, камо се од сунчане нрепеке беху склонили. сачињаваху слику летњег сеоског живота, који се без милог блејања стада и веселог поигравања малих јагањаца, без весела невања нојвских радника и радница не даје замислити. Широким Дунавом, што дели равнице Баиата и Поморавља, пловљаше лагано тај мали паробродић путнички, својина Француеког друштва. За мало па и пристаде уз пристан. Привезаше га за битве му. и поставише између њих прелазне даске, преко којих поче да куља путничка руља. Излажаху свакојаки: лепи, ружни, сироти, богати сви, који су буди каквог посла у овој окојшни имали. Не потраја дуго а међу осталима указа се лепо девојче од шеснаест година. Дуго гледах у њен алабастерски вилински лик, да је чак и она оиазила мој зачуђени и задивљени поглед, којим га посматрах. Не беше јој канда непријатан. Млада женска свака и сувише је сујетна,

ада би је такво дуго посматрање потврда да је леиа могло вређати или наљутити. Као што рекох, не бејах ни ја од најружнијих на свету, а пошто се случајно нико лепши око нас не налазаше, сасвим је било јасно, да сам се и ја морао донасти, а то показиваше њен весели осмех и слободни поглед . .. Дошла је своме оцу у госте, за време школског распуста. Отац јој беше заступник Француског паробродског друштва на овој штацији. Звао се чика Новак. Ја сам се одавна с њиме познавао, јер смо заједно ручавали и вечеравали код мога зета, који држаше под закун овдашњу станичну гостијону. Тога истога дана за ручком нриказаше ме његовој ћерци Мари. Ох, како ми умилно заструјише њене нежне речи, меким мелодичним гласом изговарапе, да их се и сад још живо сећам.. . Па њено руменило, када случајно додириух заједничку нам жицу, љубав према појезији, и када би раздрагана мојим изазивањем, да нема смисла да се и женскиње пачају у књижевне послове. Ја то чињах само из љубопиства да дознам праву вредност њена знања у књижевности, а овамо бејах сасвим противног мишљења. Она је живо бранила своје становиште. Ја је слушах немо, топећи поглед у оно бистро бездано море њених ватрених очију, из којих севаху милијони варница. Бејах блажен! Сваку реч јој гутах тако рећи. Сваког дана, када се, наговорена од мене, шетасмо по оеолној пољани, препирасмо се и слагасмо се, каквог кад бесмо мишљења и назора према предмету, о којем беше говор . . . Причах јој о својој прошлости, садашњости и будућности, која ми иде на сусрет. А и она причаше мени. Беше вам ту из основне школе, из института иза кулиса па све до данас, што се сећања достојно дегаавало. Па онда није ни чудо, што се једног дана, савладан лепотом савршенства духовног и телесног, нађох пред њом на коленима. То се десило баш код оног балвана у шумарку, на моме омшвеном месту .... Шта сам јој све говорио, не сећам се. Само се сећам да се грљасмо, љубљасмо и смејасмо страсно и ири ноласку натраг

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ