Ženski svet

ЗАБАВА.

НЕШТО ИЗ МОГА ПУТОВАЊА.

(Свршетак.)

Једва дочекасмо живејутро. Дан освану, алн не грану сунце, већ нам би суђено да и даље по киши путујемо. Зет зором накуиовао разна јестива. Када га упитасмо, на што му толико јело, он нам одговори, да се у Тавној, кадје киша, не може никуд ићи, већ се мора јести и иити. Хвала лепо, номислим ја, ако ме буду гонили да једем, са мојим слабим стомаком ја ћу се разболети. Јулка се поплаши зиме, изиска од неког зимску мушку хаљину, са широки рукави. Кад јује обукла, мал не поиуцасмо од смеја. Анка јој ее стане ругати. Да је, вели, сад виде из њеног села, мислили би да се потурчила. Она нам сасвим хладнокрвно одговори, да не мари ништа како изгледа, само кад јој је топло. Кад се кренусмо, ни бриге нас није било што пада кигпа. Ми се заклоњени возимо као свети Илија. Заборависмо на јучерашње патње те нам се иоврати весело расположење. Пролазили смо кроз многа села, за која нам је зет казивао како сс које зове. А показивао нам је и нек далека и висока брда Тамо је вели манастир Тавна. После три сата вожње скренусмо са зворничког друма и уђосмо у брдовит предео, који нас је веома занимао. Једва угледасмо манастир сасвим у дољи, окружен брдима. Питасмо се, где је село, јер угледасмо само две куће. Кад до ирве стигосмо, не видесмо другу. По далеко беху једна од друге. Зет нам рече, да је прва стражарница, а друго је његова, т. ј. манастирска, коју он држи под закуп, и врло велик закуп плаћа. Ми се зачудисмо. Зар у тој пустињи толики закуп пла ћати? Коме ту требају дућани? Зет нам рече, да му радња иде врло добро, а у недељу ћемо се уверити да то није пустиња. Ту је средиште, где се са свију страна народ стиче и пазарује, јер им је варош далеко. Ту је оиштина, тушкола, камо деца из околине долазе. Куће су им раштркане по брдима. Неделшм и празницима народ долзаи у цркву, а о Духовпма, слави манастирској, хиљадама се народа накупи. Стигосмо својој мети, т. ј. стадосмо пред једном кућом на спрат, наслоњеном на брдо, са каменим стеиеницама, које воде горе и на који-

ма нас дочека сестра, јер је телеграм примила после зетова одласка. Ижљубисмо се са сестром и децом, која су нас сваку по имену знала. Мајка их научила, да знаду ко им долази. И она нам пребаци, што пођосмо у пост. Ми јрј разјаснисмо, да је тако морало бити. Раније је била зима а доцније Анка одлази кући. Отпоче кување, које за шест дана никад није преетајало. Једно нам је момче, Црногорче, само каву и чај кувало. У такој пустињи ua свега имађаху. За чудо да нас стомак никад од толиког јела не заболе. Код куће морам јако да се чувам. Ваљда и иредео упливише на човека. Ја се примим да кројим за децу хаљине, а моја кћи да шије на машини, Анка и Јулка да кувају и редују, а Даница да нам издаје шта треба. Често кад зготове ручак, ухвате се у коло иа играју лепе српске игре да све тутњи. Једном неки сељак чујући, машину и жагор, загшта Даницу: „По Богу газдарице, каква ли ти је оно горе конФеренција?“ Даница му рече да су јој то сестре из Аустрије. Он зажели да нас види. У недељу осване дан нешто ведрији те upoђе без кише. Ја и кћи ми зажелимо да идемо у цркву. Анка и Јулка осташе редовати а Даница оде у дућан да помаже, јер се зором силан свет сакупио да се причести. У цркви не знадосмо где да станемо. Све измешано и мушко п женско. Никаквих столова нема, само две певнице. Није ни чудо. Тај јеманастир четир пута страдао од Турака. Изненадисмо се лепој и побожној служби, коју се нисмо надали да ћемо чути. Служиоје архимандрит и учитељ. Бесмо врло тронуте кад изађосмо из цркве. Ту да је вешто иеро да оиише оне осећаје, који насобузеше, кад иогледасмо онај пустињички предео, у њему манастир, иа ону чисто очајничку службу божју и толики народ Изгледаше ми. као за време турскога гоњења да смо прибегли у ову пустињу, да се Богу помолимо за спасење своје. Кад стигосмо кући, једва разгонисмо разне мисли, које нам се по глави врзле. Редуше зготовише ручак на певају да се све разлеже.

110

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 6