Ženski svet

СОФИЈА ДРАЖИЋ РОЂ. ЖИВАНOBИЋ.

српско-народна добротворка. Умрла 7. маја 1895.

Још 1890. у бр. 8. овога штованог листа било је спомена о „Основном писму“ горенаведене покојнице, те га се многе уважене читачице можда и сећају. Но ја инак држим, да не ће бити сувишно, него шта више многима угодно и мило и спомена вредно, да сазнају и више што о покојници овој и њеном доброчинству, којим је себи вечан спомен у народу своме подигла и велико име народне добротворке стекла. Потрудићу се дакле, да покојнипу у колико више могао будем онакову прикажем, какву сам ју за живота њена познавао. Нокојна СоФија рођена је у Вршцу извесно не знам, али по казивању других почетком овога столећа године 1805. или 1806. од вредне и угледне занатлијске породице Живановићеве. Из раног детинства васпитана у скромности и побожности, напојена жаром српског родољубља, а иривикнута радњи и мудрој штедњи, сачувала .је она све узор врлине до последњег даха дугога живота свога. Између троје деце у својих родитеља беше она најстарија, и по томе прва једва дочекана исномоћ и подпора родитељска, коју су у свима домаћим пословима употребљавали, као што обично бива. На скоро после бурне и несрећне 1848—9. године удоме је родитељи овамо у Ст. Бечеј за имућног и угледног трговца Глишу Дражића. У браку овом, који безчедан остаде, провела је кратко време, јер после неколике године обудови, те остаде инокосна и самохрана, а сав кућевни терет и разгранате трговачке радње свале се на њена слаба женска плећа. Но „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.“ Она не клону. Научена на рад не презаше она од овога, него се својски прихвати рада, те вођаше и сама даље разгранату и разноврсну трговину мужевљеву са мушком дурашношћу и разбо-

„Благо оном, ко довијек живи, Имао се рашта и родити.“

П. П. Његуш.

ром све до године 1866. Од тада напусти трговину и живљаше само за дом свој мирно и снокојно, полажући наду своју у Милеву, кћер сестре своје Марте, коју је усвојила а доцније и удомила беше за пок. Младена Јовановића, негдашњег честитог мерника новосадског, с том намером и жељом, да јој она наследница иостане. Но божји су путеви недокучни! Човек замишља једно а Бог наређује друго. Благом творцу беше угодно, те јој одазва на истину љубимицу њену, у најлепшем добу млађана живота, године 1873. а њу остави самохрану на овоме свету, да иремишља, шта ће и како ће. Као добра хришћанка и верна кћи своје свете матере цркве тврдо је ноложила сву своју наду у Бога. Са том надом поче да премишља о крају временога живота, о смрти својој те године 1875. подиже на овдашњем гробљу капелу у вредности од 5000 Фор., и под њом гробницу за утруЈђено тело своје, као „вечну кућу на овоме свету, да се њојзи поје летургија, овог света као и онога.“ Капелу ову лепо је изнутра украсила, и са свим потребама потпуно снабдела. А да би се капела свагде у добром стању одржавати могла, одмах је положила 500 Фор. као фонд на ту цељ. Исто тако да би се храмовна слава о св. Ииколи летњем сваке године свечано одржавала, оставила је других 600 Фор. од којих ће се камата на нужне издатке употребљавати. Многога човека немило дирне, кад на носледњи час живота свога и помисли, па чисто тражи прилике, да се мислима из тог положаја ослободи. Ио она је и у таком часу слободна, одважна и присебита била, те је смрти свагда отворено у очи гледала. Чим је са радњом капеле готова била, почела је да справља потребне и нужне ствари око ногреба свога. Она је

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр, 7.