Ženski svet

тамо слетео и прети убицама, или као да је анђео бранитељ на незаштићену одушку стао. Оче ; рече девојче очајно, и ја сам овде. Знај, да ако сте намсрни убијати, нре ће кур шум пробити груди ћерке твоје, него оног, ком је намењен. Уби своје дете! И ја етадох поред ње, не могући је уклонити с оног места. Беле је своје руке око решетке обавнла, као да су јој из ње израсле, или као да је какав кип нуз ладно гвожђе приљубљен. Старац не беше на овај призор приправан, те уступи неколико корака натраг, а затим опет јурну напред чак до прозора. Очи му се од гњева засветлише. Убите је, убите несретницу! дераше се страшним гласом. Убите је ! Станите ! довикну наједаред боно народу, станите! Дете моје ! срамота, проклетство! Ниси ти ; ниси ти. Несретница једна ; убите је 7 варалицу! Убијајте. викну девојче презривим гласом. Но 7 што стојите, напред ; убијајте ! Разјарена светина пепомично стајаше изненађена овим призором. Отац погледа своју Kliep ; затим претећи ; без речи ; подиже оружје на невино девојче. Долазе ; ево их! викну један дошљак ; дахћући Наиред, помагајте! Живео ! захори се из многих грла, и подигоше на рамена оружје. Забравите врата ! викаше Љубичин отац. Не сме нам умаћи ; и неколико речи прозборивши са друговима, даље одмицаше. Гушећи се у сузама, паде ми Љубица на г руди. У тисак овог грозног тренутка беше страшнијиза мене ; а да саммогао имати речизаутеху. Не знајући шта да радим ; отворим врата ; те сс пожурим у ходник. Спољна врата беху јако затворена. Никакав начин, никаква нада ; оез спољне помоћи, да се ослободимо. Две ми ствари раздираху груди. Ледна. што сам у одсудном часу на затвор осуђен ; и ако би ме наиали; морао бих без борбе ; без икакве одбране пропасти, а уједно док моји другови борећи се или побеђујући заверени народ ; славно гину ; ја не могу учествовати ни у победи. ни у општој несрећи • а друго ; судба сиротог девојчета. Она је све за мене жртвовала. Каква судба чека њу у случају победе ; или у случају моје смрти?! Па све и кад бих се ослободио овог затвора ; и прикључио друговима: шта би од ње било. кад бих је оставио ; изметнувши је освети њене са-

браће и наших ; или у најиовољнијем случају, сили оружја и елемента У овом грозном положају наново чух неке гласове. Ови се гласови све јаче приближаваху, као и пламен ; кога олуј све даље носи. Ослушкивасмо. То беше убојна вика ; испрекидана силном тутњавом, боним јауком рањених... Чуо се звекет оружја ; и с временом се могаше распознати смисао појединих гласова. На послетку се видеше и неки ликови. Због даљине и мрака не могасмо распознати, да ли су пријатељи или не, само се као неке сенке приближаваху и одмицаху, као да ноћни дуси пред нама играју. Затим севну погдекоја варница, одбијајући се о светлост месечеву, или се погдекоји пад чуо ; а на земљи лежаху мртва телеса. На послетку се пред нама све разведри. Срби беху то ; које гоњаху наши брђани. Већи део бегао је куд је знао ; надајући се да ће наћи заклона. Неки ликови пројурише испод прозора, грдећи или од бола јечећи. Али затим све један по један нестајаше. И Љубичин отац је дошао ; једва могаше вући своје тело. Још једном стаде ; окренувши се прозору ; страшноје проклињао народ наш и своју кБер, а затим узе оружје у руке и нестаде га са осталима. Оче ! узвикну Љубица кроз нрозор, угледавши родитеља; али овај ништа не чу, но ако су и допрле испрекидане речи 7 одговорити нити је могао ; нити је хтео. Хура! затресе ваздух и једна јака одабрана чета - моји другови -- са наиереним оружјем жураше се наглим корацима напред. Спасите нае! Разбите врата! довикох друговима; али занесена чета не могаше назити на моје речи. у дугачку реду продирући даље и дал,с, док на иослетку у даљини не ишчезоше, да се само даљна заповест вођина могаше чути. Ми дакле спасени! Посумњати не могасмо у победу наше чете. Од радости загрлим денојче, које ; овако случајна али страховита ноћ мени даде. Ја сам осећао њен бол. Проклета од свог оца стрепила је за његов живот. Ако јој отац погине, чему се надати могаемо. остаће без n'oмоћи и одбране на овоме свету, у противном иак случају прећаше јој страшна освета очева. Дивно тело изнемогло лежаше у мојим рукама. Топлим сам нољупцима брисао сузе са њена лица, које се готово на њему следпле. Кад и кад јој се груди подизаху ; као кад немирни ветрић заљуљкује морске вале. Све сам пзре

172

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11