Ženski svet

родне песме, које са једном те једном мелодијом кроза све стрОФе ириказују често све човечје аФекте, и жалост и радост, и иежност и жестину, и узбуђеност и мирноћу; јер осенчиваље разлнчних осећања није ствар мелодије, него израза. Неукусно је такођер подражавати тичје певање, олују, гром, топове, коњски бат, писку и т. д.; кад то раде велики мајстори, то онда није ираво сликање, иего се нојединим звуцима, које уметник измами од мелодије, дају тек наслутити такви чулни предмети. Лепо је то бавити се музиком. Али не тако, као што то чини свет и мода и жеља за уживањем, који ову уметност сматрају за удобно средство, да их прође време и да се исиомажу у друштву, укојенемогу иначе живота да унесу, јер нису довољно духовити. А не треба се такођер музиком бавити толико, да пренебрегнемо своје озбиљне дужности. Музиком не сме душа изаћи из равнотеже, слух не треба да постане финији од моралнога осећаја, такт музикалних композиција не треба да буде нравшшији него такт живота. Не може се иорећи, да се то противи позиву женскога спола, кад се девојче изображава да буде виртуоскиња, кад дан и ноћ пева и свира, не би ли се тако извештила, да јој се свако мора дивити и чудити. Ретко ће кад такав створ бити добра мати, ваљана жена, достојна домаћица, а још ређе ће сама бити одиста срећна. Моћи ће је до душе запети чулна уживања, но то није права срећа, то је занос баханткиње, који се не само мудрацу, него и обичну човеку врло брзо огади. Да ли свету такве виртуоскиње доносе асне, то је врло велико питање, а тако је исто велико нитање да ли оне што иомажу уметности, правој уметности. Права уметност захтева пуно срце, сигуран дух и чисту душу. У царству армоније можесамо опет армонпчка душа, којаје нодједнако развила све своје силе, владати и благодетно утецати. Дабогме да колоратуре, трилери и скокови траже одиста пеливанске, неирестане вежбе, које се могу протегнути на сав живот једнога човека; али баш те

ситнице кваре прави уметнички осећај и ушпитавају снасоносно дејство музике. Кад се са тога гледишта узме та ствар, ваљало би држава и закони да ограниче страсно навијени ентузијазам за виртуозе. Одобравање и награда, која се њима даје, не нриличи им никако и са признањем других заслуга, које људском раду куд и камо више донесу асне а захтевају веће иожртвовање и већи труд, не стоје ни у какву одношају. Годишња плата велике какве певачице често достигне и двадесет до тридесет хиљада Форината, а обогаљен ратник једва ако добије некокико стотина Форината, исто тако и званичник, који је у државној служби неуморно радио, иа и школски човек, кога с правом називамо васпитачем људства. Кад иевачице сврше своју каријеру а оне леио живе и уживају по кнежевским спахилуцима, многи пак песиици умиру у највећој сиротињи и ништа не остављају својој иородици. Не треба дакле женске да иду за тим, да буду виртуоскиње за свет, него треба да се баве музиком ради себе и највише ради своје околине. Али кад уче ту уметност, ваља и саме да гледају да се у њој нађу, јер је број великих и разумних учитеља врло мален. Белики уметници ретко кад уче друге а где има људи са тоилим срцем и бистрим духом, који са љубављу п разумом знају друге научити не само читаги ноте, него и разумети и осећати? Кад је женска једаред стекла механичку вештину, без које дабогме не може бити лепе свирке ни певања, и кад је уједно научила правилно и разгоетно читати, онда ваља да продре у сам дух композиције па да сама нађе израз. Не ваља мпслити да се израз састоји у пасажама и тешкоћама па нису увек вештачки склопљена дела то, што траже највећу пажњу, шта више врло често сва снага уметности лежи на са свим просту месту те кад је свирачица или певачица кадра то место потиуно да схвати и ирикаже, нема онда за њу и за друге већега уживања. Но сам израз ие може човек научити ни од каква учитеља исто тако као iiito не може научити осећај и мисли. Израз

Бр i. ЖЕНСКИ СБЕТ

3