Ženski svet

свакога цвета мириса. Од 1893. могло се је видети воловско око само по цветариицама и код женскиња. ЈБуди се оиет окренуше каракФилу и то зеленом као море, илавом и лила. Против тога господарства каранФиловога борио се је јако скоро премипули особењак лорд Креве, који је хтео орхидеу да уведе у моду. Он је носио у свакој руници од свога капута но један цвет и није хтео да говори са оним, који то цвеће није обожавао. И доиста каран Фил уступи победоносно иоље орхидеји као и различку у своје време, кад га је Рихард Вагнер толико распростро са својим делима у Ници, да су се садиле читаве плантаже различка по баштама на Ривијери. Само год. 1893. кад су руски марински ОФИцири славили своје нобеде у Францусko] сиадне знатно каран Фил са својом ценом. Позната госпођа Адам опоменула је, да „споменак“ (Vergissmeinnicht) припада Русима као њихово народио цвеће а не Немцима. У то доба могао се је видети „споменак“ у свима цвећарским радњама. Плаве као небо звездице нровиривале су свуда, све су га даме носиле на, шеширима и ни једна кита цвећа није била без њега.

Једва да су руски гости стигли у своју отаџбину, слава споменка беше већ пала. У Енглеској има једно цвеће, које траје још краће време, само један једити дан је у моди и то 19. априла. Тога дана 1881. умро је лознати државник и књижевник Дизраели Биконсфилд, а за њега се вели ; да је јако волео „јаглику“ (Primula); с тога његови поштоваоци образовали су једно друштво, чија је сврха, да дан његове смрти у самом његовом цвећу пропрате. 19. април зове се с тога „ Јаглик-дан • и тога дана све је у виду тога цвета; све женске носе је на прсима, људи на капутима у рупицама од дугмета, кочијаши на дршци од бича а коњи иа лопарима. Можда ће још јаглика постати и модерно цвеће у Енглеској. Народна цвећа не морају бити увек леиа, јер онда не би Ирландези изабрали за своје цвеће чкаљ и детелину. И код грбова не игра лепота цвећа никакву улогу, као што то показује и сам Бизмарков грб, који претставља „женотргу“ (Wegwarte) и коприву. Ово исто важи и за цвеће разних политичких нартија. Боград. С немачког нревела

Катарина Холецова.

ДОПИС.

Пакрац, крајем децембра 1895. (Оснивање задруге.) Рад сам да известим сл. уредништво и читатеље „Женског Света“, да he се и у Пакрацу основати „Задруга Српкиња Пакрачанки.“ Давнашња жеља и идеја овдашњих Српкиња се отночела остваривати. Почетак је ниже споменути проглас, а даљи корак је нозив за састанак. Ради успомене шаљем и ироглас и позив да се уврсте у лист, коме је илеменита задаћа; да ревно бележи папредак Срнкиња и да потстиче што више љубав удруживаљу и сложном раду српског женскиња. Проглас гласи овако: „П. н. госпођо! Док женски сталеж у просвећеном свету не мирује ; већ се бори и оно за напредак рода Двога, док и Српкиње сестре наше но многим мјестима не мирују, већ живо утичу у борбу за напредак народни нам ; а особито се истичу удруживањем, стварајући задруге ; којима се помаже и диже Српство и просвета; док се све

то ван нас и око нас збива ; ми Срнкиње у Пакрацу у резиденцији епископској и околици ћутимо и живимо повучени у тој мјери ; дајевећ за осуду, Време и дужност нам налаже ; да и мн пођемо трагом просвећеног женскнња светског и српског ; које се већ иетакло радом, па да и ми учинимо, што нам чинит ваља: да се сложимо, иа да оснујемо Задругу Срнкиња Пакрачанки“ која би утецала на друштвени нам и просветни живот а у којој да учествује свака снособна интелигентнија Српкиња, почев од зазатлијског сталежа па на више. Држећи се дичног нам песника Змаја Јована Јовановића: „Треба хтетиЈ треба смети, па да видиш куд се лети“, пренимо се и ми једном, те учинимо по дужности нам светој, која ће нас одвађати циљу лепом и племенитом. Према том, П. в. госпођо, промислите о овој ствари, те да будете спремни за скорашњи са-

Вр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ.