Ženski svet

МИРАЗ.

Новелета.

хтели рећи,“ рече она мирно. И тако ја одем кући с том намером, да више не одем к њима. Но сутраданвећ сам заборавио на своју одлуку и пред вече одем к љима. Још код капије чујем ларму и смеј. Ја застанем 7 јер ми се учинило, да чујем Љубичин глас. И нисам се преварио. Љубица се тако слатко смејала, да сам се и ја морао насмејати. „А чекај се ти, враже мали“ рече она кроз смеј, „сад ћу ја тебе свег избубати." Ја се испнем на прстима да боље видим. Никад нећу заборавити ту лену слику, која ми се онда указала. Љубичина браћа и млађа сестра Нада трче по дворишту и бубају се снегом у леђа, а Љубица стала па прави велику лопту од снега. Сва је била посута снежним нахуљицама од главе до пете, косајој се расплела а обрашчићи јој се од зиме заруменили. Очијој севају од несташности а бели јој зуби тек провирују кроз пола отворена усташца. „Љубице, Љубице/‘ зачу се глас њезине матере. „Зар се то приличи за озбиљну девојку? Шта би рекао г. доктор, кад би те овакувидео?“ „Ох мама, чисто бих и господина доктора мало избубала, тако меје синоћ наједио!“ рече она весело и као за иотврду баци лопту од снега под капију и погоди ме баш у груди, јер сам се био тако у ирисенак новукао, да ме она никако није могла видети. „Баљда му ниси ноказала да се срдиш?“ запита мати. „Све којешта! Ја знам да то није лепо показати све што осећам. Али сад, да ми је ту, свег бих га избубала ев’ овак >.“ И још једна бомба долети под капију, и друга и трећа. За час сам био сав бео. Онда изађем испод капије и учт во јој се поклоним. „Ја сам дошао, да ме казните“ рекох. Она се сва зарумени, као да је ко крв.љу прелио. „Идите ви сте ирислушкивали“ рече кроз плач. „Ја знам, да је то неучтиво било од мене, али се не кајем за то, јер сам бар увидео, да

„Ти си сувише искрена с њиме“ рећи ће мати. „Али мати . . .“ рећи ће ћерка.

под том вашом мирноћом имате ипак осећаје, као и ми други смртни људи.“ „Па знам шта стеви мислили о мени?“ „Мислио сам, да сте ви створење без осећаја, које не уме ни да се срди а камо ли да љуби! Мислио сам, да је сва моја л>убав нрема вама узалудна, да ја нисам толико ерећан, да изазовем у вама никаква осећаја. А сад до вас стоји, да ме о иротивном уверите.“ „Господине ја —не знам ‘ ушепртљи она. А ја се ослободио, па је ухватио за обе ручице. „Зар ви нисте до сад знали, да вас ја љубим?“ запитам је. „Та ;ја не знам, кад-кад сам мислила, на онда опет“ „Онда сте сумњали —“ „Да па сам морала —“ „Да са мном тако ладно ноступате.“ „Да ви не мислите, да хоћу да вам се наметнем,“ једва изусти. Тада је нисам више питао, већ сам је загрлио и пољубио та упорна усташца. Тако смо ј се збунили, да смо заборавили, да смо у дворишту и да нас љезпна браћа и cec'i'pe зачуђеио i гледе. „Та за Бога, децо, ходите бар унутра, озеишћете“ рече њезин отац, који је баш онда дошао ј из звања. Ми се покуњисмо иа хајд унутра. „Ето тако сам ја дошао до своје Љубице и за то тако радо посматрам пахуљице кад лете, одмах видим цео онај призор пред собом, „Ено је баш, где долази,“ повичемја. Мало за тим уђе Љубица сва обасута снегом, а он | скочи и загрли је. „За Бога, Иване! Шта ће мислити Даница о нама? Као да смо се јуче узели!“ „Зна она, да си ти мени овако снегом посута најмилија све сам јој испричао!“ „Неваљалче један још ће нас метнути у новине рече она и пољуби се са мном. И заиста сам их метнула у новине!

Даница Бандић.

„Ја мислим, да се он.само у твој мираз загледао“ настави жена са неким извесним нагласком, чиједржање беше достојанствено, какво приличи једној старијој госпођи.

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр. 2.