Ženski svet

се иоводе за утецајем момента, место за гласом разума немају поштовања самога себе. Свет, који пикад није долазио у искушење, ретко се може нохвалити тим својством. Око кога је повучен десет стона висок зид, тај не може себи урачунати у заслугу, што није обрао јабуку суседову. Тако је и у животу око појединаца нарочито повољним приликама дигнут браник, који их штити те не могу морално да поклизну. Свака им се жеља исиуни; вазда живе у млакој атмосФери пристојности, коју су научили, тако да ништа не желе, што је грешно. Такву врсту врлине може човек наћи навластито у жепскиња, које су најпре чували родитељи, после муж а свагда срећа. Где нема борбе о врлину и моралност, ту се не може развити ни поштовање самога себе. На први поглед изгледа да је иоштовање самога себе сродно са самољубљем, иа ипак се то двоје разликује једно од другог те још како. Поштовању самога себе корен је свест о савладагтим слабостима, а самољубље потиче из свезе егојизма и сујете. Егојизам, отац, хоће све за себе, сујета, мати, дичи се иравим и уображеним одликама: може ли се у том браку родити нлеменито дете? У осталом не треба мислити. да сујета свагда мора бити спојена са себичношћу ; има веома много добрих, пожртвовних људи, који су уз то сујетни до крајности и то понајвише на врло незнатне врлине. Највеће је проклетство самољубља то, hito заслепљује очи за све ирилике нравога живота, та љубав је слепа. Ко сама себе сматра за предмет својој највећој и најревноснијој бризи, ко вазда само себе узима за мерило свију других људи, тај мора мало по мало изгубити сваки објективан суд о свету. Дела и назоре ближњих сматраће тај свагда са гледишта своје сујете или ће им за темељ поставити своју рођену себичност. Дал>а ће иосљедица бити, да ће изгубити веру у све, што је илеменито у човјечјој природи, свакирад, сваку врлину другога сравњиваће са својим радовима и својим врлинама, према којима они нрви дабогме иадају у прашину. Ко је сам

у себе заљубљен, тај свако иризнање прима као дужност а своју хвалу даје свагда само као милост; тај цени само оне људе, који ласкају његовој сујети па ипак слегне каткад и раменима. Често је доста интелигентан, да иретерано ласкање позна да је ласкање, но одмах му опет није ираво и не може уираво да живи, ако му човек у опште не ласка. Срећан је само онде, где његова лепа својства могу да сјају; ако у друштву мора да игра другу или трећу улогу, увређен је те вређа друге. Но тада свети свој идеал, своје беспрекорно ја, постаје оштар, злобан, подмукао и не плаши се никаква дела, које би га морало у рођеним му очима понизити и одузети му поштовање самога себе, кад би се у оиште то иоштовање могло и епојити са самољубљем. Рекао сам, да поштовање самога себе почива на свести о савладаним слабостима, једпом речју на познавању самога себе. С тога је оно истинито ирема самом себи и тим уједпо благо према ближњима. Ко је само једаред у животу нрекорачио границу моралности; ко зна какве га је борбе стало, док се опет дочепао судбиштних узда те ју упутио на праву стазу: тај се нигда у животу не може уљуљушкати у сан бајком о својој савршености. Ако је ииаче какав треба да је, спраће љагу са одела своје части, но онда ће свагда с отвореним очима на ново задобивену чистоту умети да одржи. То је оиет тачка, која дели та два појма. Са самољубљем се не може спрјити познавање самога себе, јер самољубље живи у атмосФери саме лажи. Вечито је заодевено свешћу о сопственрј изврсности, те нема ираведности и благости у суђењу. Уобразиља човека, који је сам у се заљубљен, јесте као стакло величало, које све што је близу претерано увеличава а што је далеко у безобличну маглу раствара. Самољубље никад не перује да је учипило какву погрешку, иа ма је доказали II најнеиодмитљивије судије. Мајсторски уме нечистим делима и речима да нодметне најплеменитије побуде. Кад говори из ње увређена сујета, то је њој онда гнев ионосите нарави према туђем безобразлуку; завист је њој горка справедљивост, нохотност јој је здрава чулност. Једном речју:

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 3