Ženski svet

па и сам неколико мелодија компоновао са свим у духу старога римског црквенога стила, умео је да уведе у цркву црквене песме уз оргуљу. Из тога времена има

дивних мелодија и одиста побожни песници спевали су красних иесама, нарочито за време тридесетгодишњег рата. (Сврншће се.)

„ЖЕНА XX. ВЕКА”.*)

(Наставак.)

Захукао се свет да женскињу отвара све нове иутеве живота, отвара јој не само поље индустрије, администрације, него ето у садашње доба и поље науке. Ето и код нас у Угарској у најновије доба отворило се поље науке за даровите женскирве. Истина није тако широм отворено, као што би то човек мислио по славопојима мушких, него је остављено само за оне, за које се с правом може казати „достојин.“ Тим више се мора човек чудити таком писцу од гласа једног Жил Симона, кад у својој књизи може у такој струји написати ово: „Ја много не марим за ову нову науку која од жене гради доктора, адвоката или посланика; нити за нове нарави, које од ње граде или неваљалицу, или само једну превијушу. Зашто? За то што та претварања крију или уништавају мајку.“ А на другом месту опет вели: „Ја не знам под небом позива ширега и истинитијега, од позива материнскога! Може бити да има жена рођених да буду философи, књижевници, државници, уметници и радници; ја се у томе не разумевам ни мало, и да смерно признам, ја у то и не верујем . . . Али оно што ја тврдо знам и о чем не сумњам, јесте то, да нема жене која не би волела све материнске службе, све што материнство собом доноси. Жеља донасти се, која је рођена са сваком женском страном, мања је и слабија од материнске преданости. а Ето тако мисли писац о позиву женскиња у супрот данашњој струји времена. Како ли писац жали што се жене удружују са онима који хоће све да поруше, и вели да оне тиме иду против свог задатка и против свога нозива. У свакој скоро глави ове књиге сретамо жене наднпчарке, које писац са осо-

*) У последњем чланку погрептно ставл>ено „Сврпшће се.“

битом нежношћу узима у заштиту. Он нам приноведа, да је ради проучавања радничког нитања пронутовао и проучио радничке прилике по разним Фабрикама не само по Француској, него и по Енглеској, Белгији, Немачкој. Код нас овде нису те прилике, иа, не можемо ни говорити о томе шта све писац у тој ствари наводи, само ћемо рећи, да је невоља матера надничарака, које морају да своју децу остављају саму код куће, доконе идуда им хлеб зарађују натерала друштво и државу у Француској те су се тамо ночела подизати чуваришта, дадиљишта и малодечје школе. И код нас има хиљадама матера, које уране рано на посао, оставе децу спавајућу код куће, приираве им шта ће јести кад се пробуде, закључају их, и оду на цели дан у радњу. Зар смо мало слушали и читали за разне несреће које се таким приликама догађају? Зар није боље да се чувају у за то одређеним заводима? Зар не би био позив добротворних задруга, да у првом реду подижу чуваришта, где би се млога деца од несрећа разних сачувала, која иначе нропадну. Од ванредног је интереса где писац говори о школовању деце, докле донире породица, а докле држава (преко својих гакола). Иеказује нам своје мишљење о учењу у јавној школи, и о учењу приватном код куће. Даје школи јавној првенство у томе. Велика бојазан матера, да ће им се дете помешати са другом децом, и можда од друге деце што видити или научити, што нејде у васпитни програм кућевни, не може потрти важност јавне школе. И ако признаје, да је девојци мање потребно да се меша у спољни живот него мушкарцима, инак нам истиче од какве је важности школа и

Вр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ.

51