Ženski svet

„ЖЕНА XX ВЕКА".

(Наставак.)

Кад је реч о женидби и удадби, тоје морао писац додирнутп и то, како удаваче проводе свој живот, и ту видимо да је друштво скоро свуда једнако удешено, да је друштвени положај великих девојака исто тако неутешан и може се рећи досадаи и у Француској, као и на другом месту, као и код нас. Оно строго и.укочено заграђивање од осталог света је узрок, што велика девојка нема ни појма о практичном животу. „Девојке иду врло мало у друштва. Кад и оду, оне тамо не говоре ништа, а и њима не говори иттко ништа, или врло мало“. А то све тако бива за то, што су породице сувише одељене једна од друге, па су нри заједничким приликама сувише неиознати и страни, а да би могао овладати у забави оно што Немци зову der g-emuthliche Ton. Отуд и при удадби момак и девојка се скоро и не познају ма да су и из једног места. Онда им се обично допушта, да једно друго чешће вићају и да се чешће састају, не бил’ се упознали. Али кад они знају у ком се својству састају, онда су обично још већма запети, него што би то иначе били, а и околина их јаче носматра, па то чини, да су управо збуњени. У данашњем добу при удадби игра велику улогу мираз девојачки. Оне које имају мираза, налазе то за сасвим природно, а које немају, уписују га младожењама у грех. Ево како о томе налазимо код писца: „Има млого разлога за мираз. На првом је месту родитељска нежност. Хоће одмах да се даде кћери оно благостање које је имало јуче. Отац одваја део свога доходка: да се она не би натила. Не да се ни замислити ниптта дирљивије. Ои не може уживати сласти коју даје богатство, ако кћи његова сиротује!“ „Мираз, кад је повеличак, помаже да се учини бољи избор. Узима се младожења због својих врлина, не гледајући колики су његови ттриходи.“ Ове речи овога духовитога писца неће код нашег света наићи на одобравање, јер

ми смо песници и у нрактичном животу. Ми смо одмах готови прекрхати нттан над мушким, који је ттри женидби и мираза добио, не верујући дакако, у нитттта друго, него да се „ради новаца“ оженио. Овако девојачки наивно схватање износи нам ттисац у књизи овој, где мати тако схватање избија кћери својој из главе: „Ти сн налик на јунакиње у романима; ти верујеш да љубав вечио траје. Вечито може трајати само пажња, узајамно добро. расноложење; али љубав да траје вечно то је обмана, коју нодупиру романотшсци. И ти сама немој желити да те човек љуби са леттоте твоје; то је врло слабачак темељ за срећу. Него треба тежити да се две душе сложе. Лепота душе у толико је претежнија од лепоте тела, у колико се она временом увећава. У свем и у свачем тело је слуга. Доста је да тело не постане каква ругоба, и да добро служи. Душа ће њега, кроз дуже време, улепптати. Она ће на њега ударити свој печат. Само о њој и треба да мислиш.“ Ето тако разумна мати светује своју ћерку. Колико ли је разних мишљења и разних убеђења у ствари брака. Девојка једио, младић друго, очеви треће, а матере четврто! И свака страна би хтела при такој прилици своје убећење да делу приведе. Но чујмо даље савете мудре матере: „А ако си ти радница, кћери моја, здрава и снажна, а удата за честита човека, немој да сматраш себе као несрећну жеиу у свету. Врло је иогрешно сматрати као несрећу и муку потребу радити. Можеш се тужити на рад ако је претежак, и ако одвећ дуго траје; а рад сам собом, рад одмерен према подобиости и снази радника, јесте ирави Божји благослов.“ Читаво друштво човечје баш је основано на раду, на његовом правилном току без нрестанка; али баш у раду и његовој подели и запињу они учењаци, који су ставили себи у задатак, да проучавају данашње друпггво, да о његовим манама и недостатцима размишљају, и да се довијају иа који би се начин могле друштвене

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ.