Ženski svet

„ранг“ јој то непушта; уместо тога тужи се на живот, на свет, постане незадовољна, буде на досаду и себи и другима; најзад одбаци од себе понос, образ и иоштење своје, а многе се растану и са животом. Посао у руке нашој женској деци! Од природе им је дата наклоност и нагон ирема раду, дужност наша је само то развијати. Не пуштајте женску децу ни тренут један беспослену и скрштених руку или у место каквих корисних књига, да којекакве романе читају, који само таштину и сујету подрањују, нити им дозволите, да и у другим раскошним забавама време траће и живот нроводе, које ће ју сасвим од посла да одпаде. Девојче још од малена подражава своју матер, те шије, пере, кува и т. д., разуме се, ако и мати то ради. Нагон је roH t на рад. Ту прилику треба свака мати да уграби, те већ од малена почевши да улива у своју кћер љубав и вољу на рад. Јер које девојче од малена необикне с корисним радљама занимати се, никад после воље на то ни добити неће; сваки ће јој посао тим мрскији бити што више пажње и постојанства изискивао буде. Склоност на нерадњу часом се код девојчета укорени и мах отме. Безпослица јој у крв и нарав пређе, коју доцније ничим више неизлечи, нити је иа озбиљан рад нриволети може, ту ти и последња нада ироиада. У такове лење девојке је глава пуна ништавих Фантазија, што је из лажљивих романа поцрпила, и које ју над осталим људима узвисише и у идеалан свет одведоше. Занесена тим маштаријама, каква ли јој очајна дрхтавица обузме срце, када једном озбшвнији поглед баци на овај реалистички живот и када оггази, како ли је грдно обманута својим сањаријама? Како ли ће тако збуњена женска моћи и помислити на обичне домаће послове; може ли та задовољна бити, кад са онаке висине идеалног живота одједном на домаће послове спадне?! Размишљајући о томе наћи ћемо, да l'e најглавнија задаћа и једна од најсвегијих дужности матера, да своје кћери ма у каквом добром стању биле озбиљном раду, простоти (у оделу), задовољству

с малим, умерености, пристојности, савлађивању својих жеља и страсти, покорности и смерности обучавају. Ако им живот више буде пружио, но колико им домаће васпитање обећаваше, с тим ће веће изненађење бити за њи и сретнијама ће се осећати, него оне, које су тако васпитане, да као с неким потраживањем ступају у живот и које увек више очекивају, но колико живот може према одношају цружити; та никад сретна ни задовољна не може бити, јер су јој очекивања изванредна, захтеви неизмерни. Истина је, да матери поред оваког васпитног система замашна задаћа припада; али поуздано могу тврдити, да губитком свог уживања установљена је будућа срећа њене кћери. На завршетку, да ме неби криво разумели, држим за нужно споменути, да могућност деловања у васпитању деце од школе никако не поричем. Школа и на пољу васпитања може веома благотворно упливисати у сваком погледу, ако су прво родитељи доста учинили својој дужности. Школа и родитељска кућа треба да стоје у најтешњој вези једна с другом. Кућа треба да потпомаже школу, родитељи треба да иду у свему на руку учитељу, та то је у интересу њихове деце, јер школско васпитање не може довољно успевати без помоћи родитељске куће. Када би учитељи тако удружени са родитељима деловали, неодољивом силом би навратили друштво на бољи пут, са ког је оно тако далеко залутало. Ту су опет велим родитељи у првом' реду позвани, да први корак учине. Јер све донде, до год дете од стране родитеља види безакоње, све донде, до год оно, што би требало, даје срцу најсветије, чује из уста родитеља омаловажовати, а на делима их понижене види, све дотле пе можемо очекивати, да школа и у овом погледу успешно делује. Где у домаћем животу религиозан дух не веје, ретко да ће учитељ изван дома то надокнадити. Никада се неће надокнадити штета, коју дете лишавајући се истините иобожности у родитељској кући претрпи. Мати треба прву клицу религије

Бр. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ.

181