Ženski svet

је, ако уз кућевно образовање стече неки известан степен опште образованости и интелигепције, која ће је омогућити, да. у евентуалном неповољном случају се може спремити за какав позив у животу. Није нужно, да се женска одаје на научне путе можда из сујете, или што хоће да се одликује од својих другарица, потреба треба да даде у томе правац, а не мода. Не треба ни да обашка нагласимо то, да је у сваком случају нуждан дар и гвоздена воља, да се савладају тешкоће на научноме путу. Свака нова ствар је примамљива, па је тако и одавање женскиња на научан пут. Млога ће женскиња можда и без нотребе, а и без нужног дара и воље да се ода на изучавање које научне гране, можда само из сујете, или као што смо напред навели из моде, мислећи зар ( да је то какво лако занимање, које се играјући даде савладати. Но то би било погрешно мишљење, јер је то трновита стаза, по којој и мушки, који су бар већом енергијом обдарени, оа великим напором ходају, а за женскиње, без нужног дара и воље су те стазе управо несавладиве. А друго, што је у женској природи још најглавније, и после постигнутог највећег успеха оставља за собом неку празнину и сету, која је неизгладива, исту ону нразнину, као кад когод промаши ио зив свога живота. То осећање личи на музику, која се са великом дисонанцијом завршује. За пример ћемо узети једног великог и правог женског научењака, СоФију (Соњу) Коваљевску*). Био је то велики дух, једна од нај-

генијалнијих женскиња XIX. века, која је у науци постигла таке успехе, на којима би јој и млоги мушки научењаци могли завидети. Био је то славан математичар (што ју као женскињу још занимљивијом чини!) која је имала докторат, била је први женски универзитетски проФесор у Штокхолму, добила је од париске академије за свој рад Борденову награду (највеће одликовање што може научењак постићи); најкопзервативнија академија, петроградска, наименовала ју је за свога дописног члана. Ето така је то женскиња била! Та је тек имала дара. Па та женскињаје казала „да је управо несрећа за женскињу, кад има научнога дара, па тиме буде увучена у таку СФеру, која ју сама никад не може усрећити м . Чежња за домаћом срећом је ипак претежнија за женскињу, од све научености на свету. Па тако и треба да је. То је основа породице. друштва, државе и свега света. Против тога се не може силом војевати, ту не помажу ни теорије, и то је срећа што је тако. Нека потраје оно „старо добро време“ у нас још дуго, да не буде потребе, да наше Српкиње морају по трновитим стазама разних научних грана ходати и тиме себи леба за живот тражити, то нека буду само изузетци усљед ванредне даровитости, већ нека ее свакој младој Српкињи кад дорасте захори: Одби се бисер грана! То им желимо, и у то, име им по-. здрављамо нову годину! , .• ; У Н. Са д у о новој години" 1897.

МАТИ.

Кад сам била дете мало. . . Код постеље мајко мила Седела си многе ноћи, Над твојим си чедом бдила Певала си дивну песму, И сад чујем гласа њена, Јер ми увек још у души Живи на њу успомена.

Звуци меки, нежни, благи, Кроз мрак су се разлегали; Као да су са висине Ноћна неба извирали. И ја сањах . . . као да ме Анђелчнћи крил’ма хладе, Па ми шапћу слатке речи Иуне миља, пуне наде.

*) Њено „Сећање наЖорж Елијотову“ изапштјеу „Женеком Свету“ у преводу гђце К. X. у бр. 8. и 9. од 1896. год’

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ.

3