Ženski svet

у њему се химна чује, кад се душа Творду диже * * * Над Дубровником се облаци вију,.. . у даљини грми, сева, а пред њим се дивна уканала дуга, као небесни славолук! . . . ЈГагано сунде топе, у модро Јадранско Море и последњим руменилом позлаћује Груж и ЈХаиад, из којег се Петка*) као китњасти олтар диже Тмастих чемпреса врхови воштаЛапад, децембра 1895.

ницом гору, у пламену хоризонта. .; . на вечерњу дубровачког неба Сунце је утонуло, воштанице утрнуле, ноћ се спустила На вечноме своду. вечито кандило бледим светлилом дрхће. —■— а око њега тајанствене сенке коло воде. . , . . Врх Петке борове шуме. . . . бадњаку гору свећице ситне звездице Зорњача се указује Анђели поје. .. .. : Рождество meoje Христе Боже наш! С. С.

У КАЈАЊУ.

Била ми је некад срцу дража, ближа, Сад кајања мучног осветљива грижа, Једина је храна гордом српу том, За сву љубав што га проклињући корим Ах, ту грешку срца да је да прегорим! Милости да немам у кајању свом! Истинита љубав зар је могла расти, Кад су срцу лаке и тренутне етрасти, Осеке и плиме, ћудљиве, нетрајне? Ја познајем њихне изневерне силе, И лепоте лажне, што су накит биле Њеног срца дивног, њене душе сјајне. Бол осећах душе чисте и пламене, И гњев поносити узруј’о би мене, Кад сажали срце, што љубављу мћри. Ил’ жаљах, кад пакост душу јој наружи, А из ока ладна цразно срце вири. Оног ока жива, што у ретком часу Искрен пламен кроза зеницу разасу, А блистави зраци, жарки, силни, плави, 24./IX. 1896.

Расинљућ' се милим оком у искрице, Круњаху се чисто кроза трепавице, И згараху срце као огањ прави. И то плиме само изаенадне беху ; Права љубав никад у своме осмеху И нежном и ерећном, да на лице слети. Сујетна јој машта љубав јаку воли; А ја кунем срцб да љубав утоли, И никада више да је се не сети ! Подсмехнем се јетко, или с дахом брзим Моје драго бурно и кунем и мрзим.. . Или с болом тешким извређана срца, Равнодушност зовем, нек и мржњу згаси, Нек тог срца више ве чују се гласи, Без мржње и бола, нек спокојно куца. За освете ситне живу нек не њива. .. Подругљиво горко срце се одзива: Не можеш ти ране своје да преболиш! Залуд мира тражиш; залуд и кајање, И покуда јетка, и преклињање. Свака бура мине залуд!... још је^волиш

РАДЊА ДОБРОТВОРНИХ ЗАДРУГА СРПКИЊА.

Нови Сад.

Одбор добротворне задруге Срнкиња Новосаткиња држао је 14. (26) децембра 1896. своје редовно заседање, под нредседништвом гђе Јулке Радовановићке. У седници ово.ј прочитанје записник одборске седнице од 18. (30 ) новембра о. г. Оверава се. *) Петка је брег код Дубровника.

Председница извештава, да се лиле на одборничкој почасти гђе: Олга Славнићка и Катица Манојловићка. Пошто је крај године, узима се на знање, и у колико би имала која од њих да носи ту ночаст даље, предложиће се екуиштини да бира друге на њихова места.

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ.