Ženski svet

са мушкима, али псто тако одбадује и оно мишљење, које женску сматра за иотчи њену. Жена нека је.вођа мужевљева, она нека се не хвата у борбу живота, али нека пресуђује. Издржавање и одбрана куће је мужевљев посао, али је њојзи поверено чување домаћег огњишта, но то огњиште није између четири зида, него је у читавом њеном делокругу. Јер као и мушки, тако и женскиње има осим дужности у кући и породици, још и неку друшгвену мисију, —она нека се брине за ред, добар живот и за украс света.

Њихов престо почива на стени справедљивости, зар се не ће оне сићи на степене милосрђа? Женскиње, зар не ћете да сте на том ирестолу, где нисте само газдарице, већ где сте краљице ваших вереника, ваших мужева, ваших синова и читавог света, који се клања и увек ће се клањати пред венцем од мирте и чистим скиптром женскиње“. И ако се код нас о томе питању не расправља, држимо да не ће бити без интереса за наше Срнкиње, да сазнају мисли страних књижевника и учењака о томе питању.

ВАСПИТАЊЕ ДЕВОЈАКА У АМЕРИЦИ.

Стална тежња, да се еопственим трудом и радом достигне намењена цељ, јесте једна нарочито карактериетична црта код Американаца. Родитељи и васпитачи још од малена развијају у деце енергију и навику, као и поуздање, на своју согствену помоћ. Родитељима је најглавнија брига, да својој деци дају што иотпуније образовање. У већим варошима, у којима има свих могућих нижих, средњих и виших школа, отворене за све и свакога, to није тешко постићи ; али у удаљеним селима и засеоцима, која се састоје из неколико кућа, образовање деце јесте врло тежак посао, а нарочито за женску децу. Чим девојчица проходи, одмах се родитељи старају о.њеном школовању. Кад девојчица наврши 5 6 година од рођења, родитељи се труде, да јој докажу нотребу сопственог рада, којим би могла зарадити тако звани „школски мираз“. Одвоје јој неко парче земље, коју отац само uoope, а све остале послове, око усева, мора сама девојчица да ради. У јутру, пре поласка у школу (основних школа, или „школа писмености ! има и у најмањим селима) и пошто се врати из школе, мала газдарица мора да Полева, сеје, плеви у оп ште да негује своју „школску“ башту или иовртарство. Сви се плодови са тог парчета земље продају, а новац узет за те плодове, чува се све док девојчица не одрасте, како би са тим новцем могла отићи у ма какву вишу школу. Ако отац није у стању да ћерци одвоји парче земље, онда јој даје „школску краву“. Девојчица је такође сама храни, музе, прави сир, бије масло, а новац, добивен продајом белог смока,

меће у њену „школску касу“. Сем „школске земље“, и „крава“ има и „школских оваца“, „кокошака" и т. д. Ето, на тај се начин полаже темељ „школском капиталу“, који се сваке године умножава радом и старањем мале газдарице. У ту касу она меће и новчане поклоне, што их о празницима добија. Кад девојка одрасте, тада је и њен „школски мираз“ готов: има чиме да направи хаљину, да купи књиге, плати за пансионат и т. д. Ево шта о томе прича једна млада американка: Кад сам ступила у девету годину од рођења, одвојио ми је отац повећи комад земље, на којој сам засадила сваковрсно поврће. Сваке сам године скупљала леп род, и у мојој каси биоје већ уређен капитал. Али на моје поврће наиђе неки црв, који ми три године узастопце сати, раше плод, тако не добијах никаквог плода и ако сам се упорно трудила и енергично борила са тим непријатељем. Свршила сам била основ. школу, требало је да идем у варош, али у мојој „штедионици“ није била ни трећина оне суме новаца, који је потребан за школовање. Шта да радим ? Била сам веома тужпа и нерасположена, кад нам писмоноша донесе једно писмо. То бејаше оглас једног вишег женског пансионата. У томе огласу ирочитах следеће: „Ученице могу послуживати у пансиону, за сваки сахат дневног послуживања даје се 25 долара годишње, које се урачунава као школарина и плата за пансионат". Чим тај оглас прочитах, одмах написах писмо за пансионат, предлажући да служим по 4 сах. дневно, што је износило 100 долара на годину

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ.