Ženski svet

Модерна жена.

отари попа се окрете према распећу и мољаше: „Још једно чудо учини, Господе, тако ти твојих мука, твога трновог венца и твоје мајке! а Мала чу то и рече, узданувши : Амин ! Није имала ни оца ни мајке већ јединог брата Патриса, дечка од нетнаест година, који јој беше сва родбина на свету. Она држаше да је врло паметно да се овог дана моли Богу, и попа разговара с Милостивим Господом на Француском језику, како би их Он боље разумео. Кад је свршио Еванђеље попа се окрете према наперти и рече: Децо, молимо се Богу за оне, који су у оиасности. Читајмо сви заједно Оче наш, неби ли Христос имао сажаљења ирема бродоломницима. М поче молитву : Оче h<uita ! Но ни један му се глас не придружи. Beiap и киша удараху о црквене прозоре. Попа мигаљаше да су жене груписане иред олтар св. Аее и да чуле, па понови Јачим гласом: Оче иже еси нл нвсћут,! Али из капеле, у којој се свећице гасиле једна за другом нико не одговори. Попа премишљаше, да није анђео смрти однео целу парохију. И по трећи пут викну очајно у својој пустој цркви: бче наигА, иже еси на дл с'гитсд имл твое! Тад се из номрчине чу чист глас малог сирочета: Да прУидетх цртвп твое, да волд твод, ктко на нвеси и на .зел\ли! . А кад су били на крају молитве, глас се претвори у тихо јецање. Али молитве сирочета доспеше и кроз буру, јаче но бесно ломљење таласа, звучније но звиждање ветра, до Оца на небесима. Океан се умири и те недеље у вече дођоше свих седам лађица, дочекане од жена, деце, шмсисли до коже, једрила поцепана, катарке поломљене, риба погубљена, али се нико није удавио. И сви се заклеше старој Клодини, да више никад неће кушати Бога. Ниш фебруара 1897. С Француског Лада.

У неком музеју за умјетне радње предавало се је свако вече од пб девет до десет сати. Било је ту свакојаких слушаоца; а међу њима и не колико занатлија, који су иослије дневне муке амо дошли, да се обогате новим знањем у својим струкама. Дакако да је и овде било неколико дама, које су предавања пратиле великим занимањем. Међу њима бијаше лепа нека плавуша, која је редовито долазила на предавања о „ Rococostil-y“ у намештају соба. Алајебило енергично лице уте дражесне нлавуше! Ала су биле у ње малушне али чврсте ручице, а без рукавица!... Иза те лепе плавуше сеђаше редовито неки велики, јаки и дебели мушкарац - ваљда такођер радник какав или занатлија. ..

И кадгођ леиа плавугаа не би имала оловке или ножића, вазда би јој он своје ствари радо иосуђивао али иначе се нису никад разговарали.. . Леиа плавуша бијаше наиме гроФица, те је амо у музеј долазила само из жеље да евоју кућу намести по најновијем укусу умјетности. ~Rococo-stil“ бијаше њезин најмилији стил за кућне намештаје. Необично бијаше само то, да је онај дебели занатлија становао у истом дијелу града гдје и она Лепој плавуши додуше нико није рекао, да је он занатлија, алије она то одмах погодила из читаве његове приказе. Ишли су вазда истим путем кући но нису никад говорили. . . . Данас је било последње предавање. Опет су ишли истим нутем, али су данас говорили. „Ви овдје станујете?“ заиоче плавуша. „Тако је!“ рече он. „Ви сте за цело столар па вас уметна стогарија занима!“ Дебели мушкарац не одговори одмах. Није знао што да одговори, а бијаше му нада све мило разговарати с том милом плавушом. Најиосле рече: ./Погодили сте, милостива!“ „Ја нисам удата! рече плавуша и сама незнајући зашто му је то рекла... „Тим,боље!“ помисли он, али гласно рече: „Могу ли чиме служити?“ „Дођите сутра к мени даћу вам посла!“ рече илавуша и пружи руку свому пратиоцу: „Овде је мој стан!“ Кад је било сутра дан ето ти занатлије к леиој илавуши. Седоше и договорише све што је требало за нови намештај, који ће бити према„ свим захтевима столарске уметности. Jlena гроФица дивљаше се без престанка великој наобразби и духовитости тога занатлије, а он се je онет чудио њезиним лепим устанцима и шкил>атим очима, а особито ванредно угодном разговору њезином. Оваки договори бивали су још често, често. Напокон бијаху собе уређене. Он је готово сваки чавао сам закуцао у змд али је и она кроз читаво време стајала уз њега. Често је жалила, што се је родила гроФицом, што није и она каково радничко дете, а сама није знала за што је то жалила. И опет је дошао последњи дан, „Дођите ми опет сутра, да вас исплатим за ваш посао!“ рече она. Он само пољуби ону драгу ручицу као обично и оде. Лепа плавуша устаде сутра дан раније и обуче своју најлепшу ~matinee u , ада сама није знала за што је то учинила. Прође прије подне, али занатлија не дође. Прође и сутра дан, али њега не бејаше. Лепа плавуша бијаше за то силно узбуђена, силно у бризи, а да сама себи није признала за што. Пети дан иза тога нађе млада гроФица међу својом свагдањом поштом лепо писамце, а кад га отвори одмах ирипознаде „његов“ рукопис. Па шта јој писаше!

Вр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ.

95