Ženski svet

140 | ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 9.

+ љ-

залуђују, кад наступи оре у кући иу стомаку.

И наступи један дав, кад се побоја, да неће имати хлеба за сутра.

Сад се је требало још више ограничити, смањити још више цену стана, која је иначе већ била врло незнатна, требало је радити дани ноћ. У почетку је-продала све излишне ствари а сад је дошао ред м на оне најпотребније.

И она је све ово извршила, прошла је кроз све Фазе напредног, али и кобног опадања! За седам година ишла је кроз све степене сиротиње, све до тренутка, где је налазимо у хладној и готово празној соби, седећу за столом и крпећи хаљине своје деце, које треба још дуго да служе. Јесте, та бедна жена беше до дна испила чашу своје патње !

— Децо моја, рече она, о вечери, својој деци, која са нужде и глади изгледаху много старија но што су била, изгледа ми, да се нећу моћи више одупирати нашој беди; снага ме издаје, вид ми се мути... Видите како дрхћем, грозница ме је ухватила. Изговоривши те речи, устаде с тешком муком и остави свој рад. Предвидећи све шта може овоме да следује, рече вину: — Рене, ако се разболем, ево овде су готови преписи, ти ћеш их однети господину од Фобур — Мовмартуз... Сећаш ли се доброг једном си са мном био тамо... Добићеш за ово двадесет Франака... А ако се не будемо могли више борити са глађу, онда, драга децо, морамо учинити последњу жртву; ту баци жалостан по. глед на своју слику, дубоко уздахну и продужи; То ће бити мој последњи удар... Известите трговца старина из улице Сен Лазара, да ђу му дати елику за ону цену коју ми је он даваоса коју сам му одбила, а то је сто Франака... Не могавши. се уздржати од јецања, загрли нежно своју децу, изљуби их и посрћући спусти се у

постељу. Ш.

Идућег дана, беше мати тошко оболела, не могаше устати из постеље. Јака грозница беше осула пурпурну боју по њеним омршавелим образима, а њене светле очи показиваху душевне муке и помрачење тако бистрог духа. Наједанпут наста промена, изгледаше да ју је грозница пренела у другу средину у другу околину, у другу епоху њенога живота, у срећно доба у доба где....

Са изразом највеће љубавне радости посма-

трала је из постеље своју слику на зиду.

Болест трајаше већ читаву недељу дана. | Деца се беху уплашила и почеше да очајавају. Једнога дана Магдалена отрча надзорници куће где су становали, упитају за савет шта да ради и исприча јој сво стање материно.

— Ах! то је добро што сте дошли, добра госпођице, рече надзорница, баш ће данас доћи лекар, да ме посети и ја ћу вам га послати; он не узима много и врло је способан !

Магдалена се обрадује томе и врати се на: траг пуна утехе, које човеку обично улива само приближавање лекарово.

Заиста, после употребљених лекова, плаћених последном крајцаром која се још налажаше у корпи за рад, госпођа Фаберт, беше потпуно мирна и сан је савлада, који обично после великих крила наступа и ЈИ нас уљуљује у при: јатан заборав свега. ·

Поред незнатног: извора за помоћ, који већ при крају беше, поред постеље болне мајке, чија безевесност први пут сад напушташе децу себи самој, Рене и Магдалена, сирота деца, осећаху да њихов ужас све више расти.

Шта да раде

Треба мајку по што по то избавити, њој уштедити свако узбуђење; треба, јесте, треба отрчати трговцу старина из улице Сен Лазар, треба се решити на велику жртву, као што ЈЕ и рекла гђа Фаберт.

Идућег дана, када је сазва побеђена. наркотичним средством дубоким сном спавала, сањала на некадање сретно доба, Ренеи Магда. дена, у највеђем ћутању, са сузама у својим добрим детињским очима, скидоше с дувара по. следњу реликвију, најпоштованији спомен међу свима осталим, дело љубави и поноса.

ТТрговац беше обећао да ће доћи по подне.

И доиста дође, лакомим оком погледа слику, узе ју и мету на сто стотинарку:

— Хм, то је сувише плаћено; али кад сам

одржиш'!... Трговац оде. Магдалена поче плакати,

Не плачи, рече јој Рене... Ја сам дрхтао да ју неће више ни узети... Онда би били још несрећнији..

= Ја идем сад да променем банку, јер ће апотекар вечерас послати лекове и треба их платити.

— Не треба да мама на што посумња, рече Магдалена; она треба да оздрави пре но што дозна да слике више нема.

први пут на то сам престао, мораш реч да