Ženski svet

Бр. 9.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

139

пратила је променљиву ерећу матере, претрпела је многе сеобе, док није најзад из преврата у преврат, оставила позлаћене облоге дуварова и дошла да се настави на овом хладном зиду на изгужваној и плеснивој хартији.

Али ву ју ипак волели још као последњи остатак срећних дана, као последњи понос пропале славе и величине и ако није ништа бедније као што вели пееник, него срећна успомена у данима туге, опет је ова слика сачувала, загђу Фаберт, блистави зрак прошлости, који је и против њене воље крепио њену изнурену душу.

Ту илитшану хаљину, у којој је некад бли. стажа, продала ју је једној трговкињи, да ис плати заостали дуг; онај накит, који ју је још више улепшавао, заложила га је, и напослетку га је ипак продала, јер није могла више да плаћа интерес на њега. Али, један спомен силнији но сви остали, јачи во и сама туга боравио је мирно у дубини њене душе: она је волела вештака који је у највећем одутевљењу свога генија израдио ову изредву слику — своје најлешне дело.

Ах! колико ла је нежних погледа и слатких

уздаха промењено за време оних потеза кичице!

колико ли обећања, наде за време дугог стајања, док су обоје одмотавали дугачку ружичасту пантљику будућности !!..

Али, чим се је тај сан остварио, једва го дину дана по венчању, увидела је, гђа Фаберт, да је код њеног мужа била само пролазна љубав према њој — можда само Фантазија, као код сваког вештака, — или је њен леп мираз очардо овог човека који је жудио за новцем зарад новог задовољства.

Ово беше страшан понор у њеном заљубљеном ерпу, у толико већи и страшнији што га је она љубила свом снагом своје девојачке душе, свим жаром своје невине и чисте љубави, и што се је јуначки борила тек да га задобије.

Била је лепа високих, прних, вјајвих очију, плаве косе, витко“ стаса, пуна љубкости ; добро спремна да разуме и издржи у двог) бој борби вештине и живота, у борби која се је највише заплела од кад јој је муж проћердао новац у необичним догађајима и остао да живи само од рада.

Ох, како му је кућа тада изгледала жалосна, жена љутита, деца досадна! Жудео је за“ простором, ваздухом, особито слободом! Мислио је, како би добро учинио кад би се отресао ове одговорности као муж и отац, која је сметала његовом духу, затварала његов пут.

Једнога дана, необзирући ни на љубав же-

| вину ни осмех сироте дечице, без збогом, и без

опроштаја, оставио је кућу и отишао у бели свет да се никад више не врати.

П.

Госпођа Фаберт разумела је све. Више пута претио је он овим крајним поступком, врло често цепало се њено срце са његових страшних увреда и зато му више није ни веровала. А кад је једног дава нашла у столу само половину оне мале свотице, која им још беше остала као последњи извор за издржавање, није више у ништа сумњала, знала је, да је он узео ону другу половину и отишао у свет! :

Али куда2 у коју земљу

Слабо је марио за понор, у свом брачном животу, њега више нису дирали ни одјеци плача, ни уздисаји срца женина.

Од то доба наста за њу само суморно очасамртних мука, и стална жеља

што је створио

јање, часови да умре Али јуначна жена отресе се на један пут

тих црвих мисли, јер се сетила, да је мајка, која,

има као такова своје свете дужности. Пред њоме стоје њени малишани, којима је ова тако потребна, који се у своме незнању весело осмејкују на њу и који је извлаче из жалосних мисли. Синчић, Рене, имао је тада осам година, а Магдалена | шест Дакле, помисли, мати њихова не сме умрети, и напустити сирочад.

Њена одважност постаде ретко јунаштво.

( дана на дан храбро је пречишћавала с прошлошћу само да сгане на супрот будућности.

Одмах је напустила прекртсан стан на булевару Бертије; продала је сјајан намештај, ретке скупоцености, чак и оне породичне успомене, које је тако брижљиво чувала и на које је много полагала; отпустила је млађе и узела је мали стан са две собице у далекој улици Бетињол, повукла се од света и предала се само васпитању своје деце

(Она свота што јој је муж оставио при поласку у свет, и оно, што је добила од распродатих ствари, било је довољно да јој осигура живот за неко време. Мислила је, да ће моћин сама нешто заслужити, јер је имала дара за лепу књижевност, па ће почети да преводи, да пише романе, приче и др. те ће се тиме издржавати са својом децом. Сирота жена! она није познавала тешке муке оваког посла, ове бедне заслуге! Она вије рачунала на дане нерада, за-

| доцнења, на болест, који доводе у очајање, који