Ženski svet

одузимају илп омаловажавају и исмевају. Мадени смо, то је иетина, па ако не будемо оиако тврдп као она стена, сила he нас у понор одвући. Вековп еу покавали, да се нлеменито срце Српкиња не да поднвл.ати. Њенп нежпи осећаји према својој вери и народности не дају се лако избрисати. Њеиа љубав и одушевљење нрема своме иатнипком срнском народу не да се итчуиатп. Па за то, моје миле Српкиње, нреклињем вас, да понесете те свете дарове своУ Дубровнику, 1. дец. 1899.

јих отаца п у ново 20. столеће, које ће на вас ста в.љати, можда, вигае искушења, но проптли векови. Вас су патње очеличиле, лакше ће те се моћи одупирати новим навалама. Имајте увеК' то па уму, да ко љуби своје, тога и Ног љуби; ко ноштује своје старине, тога штују и непријате.љи. Зато чувајте и л.убптс своје. јер љубав миого постиже, она и звера умекшава. У то име поздрављам вам божићне празнике и наступајући двадесети век!

Милева Бравачић.

БРАТСКА ПИСМА.

XIV. Љубимо свој праг !

Дичпа Срмкмњо! Пншта милије не може бити човјеку од свога дома, од свог прага! Куда год пође, куда год иде, гдје год се задеси свак мисли о свом дому, своме прагу. Како ли дивно и узвишено пјева родо.љубиви српски пјесник, ону патријотичну нјесму: ..Праг јс ово милот Срисшва На коме сшојимо , Ако злошвор na nac удре Сви да се боримо /“.... Права Српкиња, још више треба да љуби свој праг, праг свога дома; јер она је чувар његов, и на своме прагу слободније се живи. Српска мома, која први пут ступа па праг свога избраног војна послије брачног вјенда, ирије него што ће стати ногом на ираг но старинском и светом словенском обичају љуби праг свога новог дома, исказујући: како је нрви иут по.љубила гграг свога војна и с каквом је л»убављу и осјећајем то пзвршпла, да ће тако вјечито љубити сами дом и све своје у новоме дому. Човјек у пајвећем задовољству, поштован, .љубљен, одличан и уважен, ако је далеко од свог прага, сјећа се њега. Срце Јљегово не може осјећати ниђе веће радости и бољег задовољства, него кад је на своме прагу.

Горе туге и жалости нема, него кад је човјек у невољи у даљини у туђем свијету. Он жели и у невољи својпраг! На туђем прагу иема ништа што би човјека дугаевно развеселило, као на своме нрагу. , Људи слаба карактера, кад су много у туђем свијету, изгубљени су за свој дом, за своју отаџбину. А ко изгуби и сваки осјећај за својим завичајем, он је изгубљен у свијету, не може имати никакве племените мисли ни дјела; за ништа се не ће и не умије жртвовати. Сав његов живот ништаван је и он је презрен од свакога. Тешке прилике и неприлике, разни случајеви приморају људе, те остављају свој нрат II пуште се у свијет куд —год их ноге носе. Неке гоне племенитији осјећаји, те иду у свијет, да се чему науче, што им срне жели, да би прибавили винте знања, те када се временом новрате својима на свој праг, да буду од користи себи и својима. Друге одводи у туђи свијет жеља за богаством, вјерујући да ће у туђем свијету бо.ље радити и живети безбрижније, трећи опет, пошто се у туђини обогате а њих је најмање, враћају се у своју отацбину, да јрј колико могу кориете ip у помоћи буду. Многе оћера у туђи свијет нево.ља, наси.ље и друга зла. Више њих остављају свој нраг због љености, замишљавајући

Ер. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ

179