Ženski svet
12 ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бр. 4. и 5.
а Шин - а сеје ава
> ЛИСТАК.
сам сте“ спин о ај--> =“ ов пир ови 2474
МОЈА ЗВЕЗДА.
(Посвећено Даници И...)
По небесном своду азурноме Јато звезда, треперећи сјаје; Неке веће, неке опет мање Количина њихна без броја је.
Слушах, мален, из мајчиних уста: Да свак живи има звезду своју, Са криоца њеног поучаван Познах тада и ја звезду моју.
На освитку, зори на уранку, Звезду своју виђам врло често Непресушно то кандило неба Како Творцу озарава Престо.
Верујући у материн наук: Своју звезду да евак има живи, Поносим се необичном ерећом Мојој звезди што се свако диви
Чар, лепота, сјај и величина Моје звезде главна одлика је; То је звезда изнад свију звезда,
Моја звезда — звезда Даница је!
Шабац 1900.
Јова.
•.-. 6 • •-•
СПИСАТЕЉИНА (ИЛИЈА)
Прича Јелица Беловић-Бернадзиковска,
У хотелу неког романтичног горског краја |
лијепе наше домовине сједила су два туриста. Један је био млади уредник једног од највећих наших белетристичких листова господин Мане, а други је био његов пријатељ. Овај данас одилази даље у гору, па још пију опроштајну чашицу пива. Господин Мане листа у књизи, гдје су уписани странци, онако од дуга времена. Наједном баци књигу и викне: „Ето ти ни у овој забити нећу имати мира! Чак овамо ме прогоне... Триста им! Ови сарадници као Фурије вазда су ми за петама !“
„Да није што женско 2“ упита други.
— „А да шта би друго и било! Ето имаћу сумњиву срећу упознати једну од својих највреднијих, али жалибоже не најдражеснијих сарадница г-ђицу Мару М...“
„да што је то сумњива срећа 2“
— „јер ми је врх главе доста тога духовитог разговора — а особито су ми додијале „списатељице“ — то су обично одвећ паметна и одвећ разговорна бића, која умеју да пишу врло дражесна писамца, све су за то у усменом говору тим несносније !“
— „А ко ти каже, да је баш и Мара М. такова 2 Судиш ли је по њезином радуг А ти јој онда напросто не иди близу, па мирна Босна !“
— „То не могу. Она је једна од мојих најбољих радница. Ако ми се изневјери, изгубиће ми лист много. Учинићу јој посјет, али ћу онда пут под ноге па за тобом у гору — бољеи
међу вуцима него међу списатељицама. Па и да
јест ова Мара М... лијепа као сама Венера и Минерва у једној особи — опет ми је мрека, нит бих си ја икад од једне списатељице дао живот отровати !“ 6
У тај час устану из другог ћошка собе двије турискиње. Наша господа их прије нијесу ни оназила. Једна је била танка и млада као вила, а лијепа као планински цвијет — а друга стара, са очарима и дугим носом — те кратко одрезаном косом, Једнако су обучене у елегантно туристичко одијело. Изашле су мирно, само је она, стара љутитим погледом ошинула господина Ману. — Срећом он то није опазио, јер се је плахо загледао у ону млађу, која је била мила и слатка. У то дође гостионичар, а господа га одмах упитају, ко су те даме. То су две рођачице, зову се Мара М... и Зорка М... Господин Мане угризе се за језик и протрну од ужаса.
„Ето видиш, казао сам ја — она стара то је Мара М... стражар оног анђела! То ти је моја, ћорава срећа!- Па још је чула онај мој разго-
с