Ženski svet

170 5 ЖЕНСКИ СВЕТ.

Ђаци су који хрле на свеучилишта, да се обогате знањем и умјењем, да једном, кад дорасту, буду јаки ступови, дични синови мајчице ви хрватске домовине.

Под оном црвенкапом скривен је можда будући велеум, под припростим хаљетком куца срце, које ће неколико година за хиљаде пожртвовно куцати. Оно бистро око, као да је створено да равна и надзире младеж. Онај ветрогоња, који је сад столац зајашио јашити ће ваљда једном коња у јуначком боју на част домовине. — Ах, дивна ли је младост а гледајућ је ко да и нехотице не запјева ве њоме у збору

„Младост радост уживај, Јер прољећу прође рај Весели се у младости Нећеш моћи у старости“.

ж ж #

Једва један влак одјурио уљезао иза кратке станке други у колодвор. На једном од многих прозора вагона помолило се блиједо лице старца болесника. Опазили га послужници пришли брзо колима, мами их обилнија награда. „Носиљку требамо, оцу ми од болести малаксале ноге чуо се изнутра звонки глас“. Послужници принесу захтјевану новиљку и посаде болесника на њу.

Дјевојка, — не анђео емиловања руководи брижно

тежак овај чин. Жалосна поворка крене. Живот води емрт за руку. Кћерка спровађа оца у убави крај усред којега извире лековито врело, не би ли му ее ондје угријале изнова ледене руке, изнемогли уди. Жива њена нада успламтила бар на кратак рок наново на цола угаслу луч живота. Ме

„Кочију! заповједи бујна плавуша силазећ са вагона, одбацив догорјелу цигарету. Ево је пред колодвором. Вашој милости на службу прискочи удворно вратар хотела првога разреда. „Брзојавка дакле за времена стиглаг“ „На службу“. „Собе“ 2! „У првом кату према истоку три на броју“. „Напријед“! Љето освануло. Домала разносит ће лахорац по морекој обали миомирис младости а горе одјекнут ће звонким

ВР.

смијехом млађана грла. Јато поклоника натјецат ће се за ријечцом погледима. На којега ли ће пасти најдуљи поглед, одлучна ријеч! Такове мивле море већ многога — а она можда и не мисли на такова шта — да! И тому зар да купке прудиг Па још и питате !

в % ж

Брзо! брзо! До обале није далеко. Но лађа ће скоро кренути! Ево звони већ по други пут ! Чуло се попреко довикивање док је друштванце поскакутало из влака и похитало према обали језера. Стигоше. Укрцали се. Звоно по трећи пут зазвони, мукао звиждук разлијегао се тишином и одјекну на недалеким кршним стјенама. „Напријед!“ заповједи капетан и лађа крене. Дан је красан, само се ондје на југозападу дигао незнатан облак. Зар! Путници тако мисле а капетан се у њ загледао па је можда једини, који је спазио да облак све то већим тмастијим бива. Наједном ее на по града подигао прах кружи све то више, јаче, кућа за кућом, улица за улицом нестаје у њем. Нуто застро већ цио град па дрворед који води у село — а вода мирује — лађа плови као поносни лабуд на тихој обали језера. Тад наједноћ зазвижди на ужетима

јарбола. Бљесак. Гром. Вихор хуји као ала се

помамило јато злих духова. Лађа се занише све то више. Валови расту, дижу се, пјене, разбију се на странама, ал домала их вјетар нови и преко полубе. Пјесме и смијех путника замукне. Још који усклик. Пригушени емијех. Лица блиједе. Очи се етравом упрле у ужасне валове. Усне задрхтале. Многи већ попадали. Други се нагнули ван ограде. Најслабијим је при души, као да им је куцнуо задњи час — а морнари тек смијешећ точе цогнац и Хофманове капљице. Иза вјечности од — (звижну опет) 2 сата просјече напокон опет звижде зрак, звоно зазвони Изнемогли путници журе на копно а други нови у лађу. Знаду ли што их чекаг За цијело виде нас па валове. Нитко си то зло не жели, но сваки се поноси кад је доживио буру на мору или језеру дакако без морске болести.

У ВАНОСУ.

Кад ми драга кличе: „Мили“! —

Кад ме љуби, њежно грли:

Ох! милина слатка тада

Мојим бићем свим завлада !,.. Цетиње, 1900,

У љубавном том заносу

— Ја јој љубим златну косу...

Љубављу јој љубав враћам,

Пољупцима — пољуб плаћам... Вукашин Гаговић.