Ženski svet

164

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бро

би се могло, то ће се зацело скорим учинити. У Србији су сви једнако богати или _ једнако сироти — нема разлике, да јако упада у очи; сви, од краља, па на ниже, су грађани и имају поседа. То је веома важно, — јер по том се познаје снажан, здрав сељачки сталеж. Него из тога даље излази, да Српкињи није потребно одлазити туђину у службу, она има своје рођено земљиште, па мора већ и зато остати дома, што је њен рад од користи.

_ Те тако се Српкиња још од раног јој детињства васпитава за позив домаћице. И заиста, има нешто поносно и лепо у том, да зна, е је сама свој господар. То јој подаје снагу и ону природну, неусиљену безазленост, којом се одликује, а коју ћемо данас наћи само још у ратарских народа.

У целој Србији, — са мало изузетака

— нема српских елушкиња. Српкињи није потребно ићи другоме у службу. Као домоћица остаје у својој кући, где има на што да утроши свој рад. Она одрасте тако пред очима материним, те види за цело време свога детињства слику сложна брачног живота. Јер питоми и вредни Србин признаје, да кућа на жени стоји; то је њено поље, где господује по својој вољи. Она се стара и за одгој деце по прадедовском освештаном предању, јер у Србина је Куд наивна, питома; он је побожан, али не Фанатичан, а народни обичаји су му светиња. Сред те природности расте дакле млада девојка, чиста и детињаста, педотакнута шкодљивим утецајем свакидашњости далеко од света и далеко од ситничарских брига живота. Она расте посред дирљиве поезије, којом јој збори природа са тисућом језика и која јој напаја душу силним осећајима, док се искрена и невина не развије и не одрасте! Многи тврде, да је српска девојка морално покварена. Ја сам загледао у званичне списе крштених писама, па могу рећи да су ванбрачна, деца у Србији скоро нешто страно непознато. Још као један доказ о чистоти Српкиње може послужити и то, што се по свим јавним кућама у Србији не може наћи ни једна Српкиња. Стари неки закон одређује, да сваки муж сме своју жену

=>

без поговора отерати, ако се икад у своме животу заборави.

Не, о лабавом моралу и Француској нечедности нема у Србији ни трага; српска девојка и српска жена могу послужити. узором праве племените чистоте. 'То зна Србин врло добро, зато и гледа у своју жену као у каког бога; она му је жена у најплеменитијем смислу те речи, она му је мати његовој деци и највернији другар му у животу.

Не треба заборавити, е је Србија још пре сасвим кратког времена била под турским господством, те да се још опажа турски утецај, и ако не у оној мери, у којој се канда често приказује.

Тај турски утецај познаје се већ у спољашности, у начину, како се Српкиња облачи. О празницима воли обући кратко, златом извезепо јелече, са широким рукавима, а на главу метне турски Фес, око којег обавије своје црне курјуке. Та празнична одећа стоји јој веома добро. Јер Срикиња је лепа! Већином је танка, витка струка; округласто лице има неки особени сањалачки израз, који ју чини веома убавом, а који још много диже пламен из великих јој, као зиФт црних очију. Уста су у већине мала, уснице пуне, а на целоме лицу трепери ружичаст зрак непокварене чисте младости.

Особито је убава кад игра народну игру „коло“. Ту се ухвате девојке и младе _ жене за руке, па у ритмичним покретима Једва ногом земљу додирују, Нећу пикад заборавити „коло“ на цветној пољани, у којем смедох учествовати заузимањем начелника београдског. Ту изгледаху та дражесна створења баш као и цветови; у својим хаљинама на ситне боре, у којима се могу слободно кретати тако да је сваки покрет сликовит и пластичан, подсећаху оне на племениту класичност Јеладе, заокружене црте у меким тоновима, грација и природност свуд и у евачем.

И зашста, народ, који такве девојке, такве жене има, може мирно гледати бу-

дућности у очи. Превео М. „Бр.“