Ženski svet

Ба ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4, Па ПРМИОВНИ ОРИ И

Најугодније се људи осећаху по крчмама, пиварама и другим местима, кдја, се и тако ноћу при вештачкој светлости посећавају. Но где год завириш свуда помама слави славу своју и довикује се и пљеска се играчицама балеринама, као да су оне сунца.

Ја потражих разонођења и утехе у уметности. Са звуцима опере, који живце потресају, меша се силом страшна помисао, да је мрак притиснуо земљу. Гледајући пред очима прекрасне кипове јелинске не иде ми из главе, да је сунце за навек помркло, па ми тешко што извесно морам умрети. Лутах по пустим друмовима и пустињама. Међу два страхотна брега у дољи дизала се једна црквица. Над њом су горе на небу звезде тихо трептале. Уђем унутра, очи ми сташе на једној чудвој икони лако осијаној двема свећицама. Слика приказиваше матер и дете — Марију са малим Спаситељем. Нетренице тледах дуго у то благо, чисто, небеско лице, и док уњ гледах зора поче свевећма зорити. Нехотице падох ничице пред овом приликом, у грудима ми оживи над и уздање. Док жена има места у небеском збору и већу, не треба зеп-

И УРА ИН ПИВА У

сти ни од каквог зла. Сузе ми грухнуше а на пчелу оветих неку меку, нежну руку. Пренух се, отворих очи, а то дан у велико ославио, а крај одра мога стоји мила и верна љуба моја, па ме Љупко пита, шта сам тако страшно уснио,

„Анице“, рекох ја, „док сам жив хоћу да "она икона на зиду увек буде окићена зимзеленом и ружама. Ту исту мајку божју видео сам на сну. Она ме је избавила ових грозота и ужаса. Дај руку, стави је на срце моје, је л' да још силно бије !. Не можеш помислити, како је страшно живети у вечитој помрчини. Са неба ми дође утеха. Ти си ме пробудила. У овој милој слици поштујем сједињење неба са земљом. Овој светој Марији и чеду јој певаћу песме, које само племенитим женама намењујем. Овој божанској царици плешћу венце, којима тебе китим, · слатка, друго моја. Како би се страшна ноћ ширила по земљи, када не би кроз њу сјале женске очи, а тек како би ми живот био пун јада и чемера, када тебе не би било уза ме.

Жена је на небу видело вере, а на земљи видело живота.

Сомбор, марта, 1901. М—н Г.

Мање) таи (фин

ПОЗДРАВ ПРВИМ ЖЕНСКИМ ЗАДРУГАМА У БОСНИ.

Здраво селе рода мила,

Уз васке је вишња сила! Напред, напред куд; сте пошле, | Ведрим челом слави дошле! Сакупљајте сок тај медни,

Као „народ“ пчела вредни,

У кошнице рада тога, Културнога, просветнога ! Зачетци су први тешки,

Ал у вас је дух витешки!

Пакрац, 6/1. 1901.

Снаге ваше окушајте,

На том пољу културноме,

да све нас спасоноеноме,,.

С' ове стране: Дунав, Саве,

Све вас сеје ваше здраве. ЕУ Желећи вам добра свака, Та вас роди једна мајка!

Здраво кћери рода мога, Србинскога, прегалшкога ! ,

| Па прегните, пријоните,

Исаије Митровић.

КОПИбСИ.

Суботица, 18. (26.) марта 1901. Због дуге болести нашег перовође, сад, на жалост, већ пок. Ђорђа Гојк о вића, нисте могли добијати извештаја од наше добротворне задруге. Колико смо изгубили уњему знате најбоље Ви, г. уредниче, јер сте га лично познавали,

После три месеца, како изгубисмо честитог благајника пок. Ђорђа Продановића, ево нам, оде на онај свет и дични церовођа. Оба,

| ова пријатеља народна и наше задруге толико су нас задужили својим радом, да им заслуге не можемо и нећемо никад заборавити.

После горепоменуте две жалосне вести имамо да Вам поменемо и две светле тачке и нове појаве у нашој задрузи.

У нашој задрузи не беше до сад ни једног већег прилагача. Данас се већ то окреће на боље, Милостива срца наших матера почињу